Slatke reči, osmesi, zagrljaji, toplina i nežnost... Riječka predstava "Slatke riječi" probudila je mnogo prohujala detinjstva, a u nekim koja traju danas srca su brže zakucala, pa i u ova dva mala, oduševljena pričom o hrčkici Loli...

Slatke reči ne nastaju u tišini, one nastaju deljenjem, zagrljajima i razumevanjem prevashodno. To su nam poručili divni riječki glumci David Petrović, Tilen Kožamelj i Petra Šarac koji su – malo je reći - maestralno izveli predstavu "Slatke riječi" u produkciji svog matičnog Gradskog kazališta lutaka Rijeka.

Rasplakali su gotovo celo gledalište, a publika ih je nagradila gromoglasnim aplauzom, povicima "bravo" i dugim stojećim ovacijama, ne dajući im da odu sa scene. U petogodišnjoj istoriji "Novosadskih pozorišnih igara" nijedna predstava nije dočekana tako, a gledali smo neke izvrsne. Ukratko, blago detinjstvima koja gledaju predstave ovog riječkog teatra, i uopšte ovakve predstave.

Iako su u priči o hrčkici Loli, njenim roditeljima, bratu, prijatelju i simpatiji, briljirali svi glumci, nakon predstave je o nežnosti i pažljivosti kojima se bave "Slatke riječi", vidno i sama dirnuta reakcijama novosadske publike, govorila glumica Petra Šarac, koja nas je svojom delikatnom glumačkom darovitošću podsetila kako je svetski dobar osećaj biti nežan i pažljiv...

Gde ste i na koji način vi tokom vašeg odrastanja nalazili važne slatke reči?

Odrastala sam u Osijeku, preko puta Dječjeg kazališta. Mama, brat i ja smo svakog vikenda išli u pozorište, gledali smo sve predstave i po 20 puta. Imali smo svoja mesta, poznavali smo sve glumce, neki od njih su nedavno otišli u penziju, pa sad imam utisak da se penzionisalo i moje detinjstvo. Sećam se i da je mama, što je jako bitno, posle svake predstave sa nama razgovarala o onome što smo gledali, baš onako kako se na "Novosadskim pozorišnim igrama" razgovara posle predstava. Pitala nas je šta nam je bilo bitno, šta nije bitno, šta je bilo lepo, šta nije, iz čega možemo izvući neku pouku, šta smo naučiti gledajući predstavu. Moja mama je bila jako osvešćena u tom smislu, ali se bojim da li današnji roditelji, pogotovo uz svu tu tehnologiju, mogu biti osvešćeni, jer - najlakše je dete zabaviti tako što mu daš telefon u ruke. Time se gubi kontakt čoveka s čovekom, ta neka živa razmene emocija, razmišljanja. Čini mi se da je vrednost ove naše predstave upravo u tome što podseća na važnu tekovinu ljudske komunikacije. Ako se roditelji podsete koliko su razgovor, nežnost i pažnja važni u komunikaciji, i to počnu da primenjuju, onda će i deca, koja sve upijaju kao sunđeri, i koja sve intuitivno osete, početi da se ponašaju tako. Mislim da samo mi odrasli u tome imamo problem.

Koje su slatke reči važne da se govore danas u pozorištu, među kolegama i saradnicima? Šta je važno glasno izgovarati?

Oprosti. Meni je ta reč veoma važna. Vidim da je ljudima jako teško da je izgovore jer osećaju da je to neki njihov poraz. Ne znam zašto je to tako, zašto je problem izviniti se, priznati grešku, jer greške su putevi ka poboljšanju sebe. Ako napravite neku grešku, pa vas neko koriguje, ukaže vam da je to greška, vi ćete je ispraviti i sledeći put je nećete počiniti, čime ćete postati bolji, pametniji nego pre. Mislim da me svako "oprosti" gradi u bolju ličnost. U pozorištu je generalno veliki ego, a ljudi ga ne tretiraju adekvatno i zato dolazimo u neke loše situacije, a najjednostavnije i najlepše bi bilo reći: oprosti, sorry, ne znam, pomozi...

Znači li to da je ego manji van pozoriša?

Ne bih rekla da je manji, samo što ja nekako živim pozorište, i ljudi s kojima se družim van pozorišta često su takođe pozorištanci, stoga mi je važno da su ti odnosi zdravi, tim pre što su oko nas mnogi odnosi - posvuda - zatrovani egom. Ego, doduše, može biti i zdrav - u pravoj meri, ako se usmerava na pravi način, ali tanka je granica između pravog i bolesnog ega. Čovek mora na nivou svakog dana da pravi evaluaciju samoga sebe, da neprestano radi na sebi, i to nikada ne prestaje. Moramo se uvek truditi da danas budemo bolji nego juče, i da sutra budemo bolji nego danas.

Vi glumci ste u direktnoj vezi s publikom, osećate je, vidite kako diše, kako reaguje. Mogu li glumci, konkretno u vašem pozorištu, uticati na izbor tema koje radite?

Ne mogu, niko nas zapravo ne pita o tome, ali mi imamo sreću da je naša direktorica jako osveštena povodom toga šta je važno da radimo i u kom trenutku treba postaviti neki tekst. Imamo sjajnog umetničkog voditelja, koji nam dovodi predivne ljude, oni nam donose prekrasne tekstove, teme i poruke, a mi se svi zajedno trudimo da lepo međusobno sarađujemo. Imam utisak da je naš teatar ipak još uvek hram mira. Mi još uvek volimo pozorište u nama, a ne nas u pozorištu.

U jednom trenutku kažete tokom predstave da se slatke reči ne rađaju u tišinama, nego u deljenju. Tišine su ipak i te kako potrebne da bi se čovek usaglasio sam sa sobom. Gde ih vi nalazite, te tišine?

Slažem se da su potrebne. Nalazim ih prirodi, u šetnjama s mojim psom Monom, koja je anđeo. Ona je sve ono što nisam ja, i neverovatno je kako se čovek može povezati sa živim bićem koje nema toliko razvijen intelekt, s kojim ne možeš komunicirati verbalno. Ona mi je bila inspiracija i za lik hrčkice Lole, zapravo Monina toplina, nežnost i sposobnost da oprosti, zaboravi, pređe preko svega. Ona mi je neko ko me podseća da budem čovek.

Snežana Miletić

Nobelovka Luiz Glik je rekla: „Svet pogledamo jednom, u detinjstvu. Ostalo je uspomena na taj pogled.“ Uz treperenje koje nosi gledanje dobre predstave za decu, setila sam se citata tokom predstave „Gnezdo“ reditelja Viktora Prokopa i Pozorišta TMEL iz Praga i pomislila kako je božanstven ovaj pogled na detinjstvo i kakva sjajna uspomena onih koji u detinjstvu gledaju ovu predstavu.

„Gnezdo“ je neverbalna lutkarska predstava u izvođenju Jakuba Milera i Nikolasa Ferenca, estetski i atmosferski bliska filmu „Dina“ i postapokaliptičnim svetovima (komplet dizajn Berta Doubkova) koja nas odvodi na peščano prostranstvo negde u kosmosu, među slojeve zemlje upoznajući nas s bićima koja tamo žive, grade, nadmudruju se, zaljubljuju, love i komuniciraju. Posebno su intrigantni „misteriozni hodočasnici“ na putu ka svojoj važnoj misiji, unoseći u narativ dozu sakralnosti i uzbuđenja. Od početka nismo sasvim sigurni šta je cilj njihove ekspedicije i zato njihova potraga nalikuje Hičkokovom Mek Gafinu – događaju koji pokreće radnju, ali je sam po sebi irelevantan. Neodređenost njihovog traganja otvara prostor za različite interpretacije i ne skučava gledaoca, naročito mladog, na jednoznačnost i postojanje tačnog tumačenja. Hodočasnici na kraju iz kugle koju nose otkrivaju svetlost, jasan simbol nade i stvaranja. I na tom dalekom svetu u početku i na kraju (ili novom početku) beše svetlost.

Nestvarna je ljupkost, šarmantnost i duhovitost ove predstave. Malo stvorenje nalik na kombinaciju mekog tela mekušca i bube jelenka traži novu ljušturu, svoj novi dom i sklonište od opasnosti. Komičnost školjkaste životinje bez oklopa proizilazi iz njenog načinja kretanja, radoznalosti, a plašljivosti. On će prići novim jedinkama, pronjuškati i svojim duguljastim očima osmotriti novi prostor, ali će se jednako plašiti zbog svoje ogoljenosti i ranjivosti. Dopadljiv je i jer će u pravom trenutku skupiti hrabrost i zaštititi hodočasnike od predatora. Tu su i malena siva bića, pomalo naivna jer često upadaju u zamke onih iznad njih u lancu ishrane, ali poprilično marljiva nalik na mrave, svoj ovozemaljski pandan. Animacija lutaka je minuciozna i svedena, fokusirana na impulse pokreta koji odaju karakter bića – od plašljivog uvlačenja u ljušturu do hitrih, mravljih potraga za resursima.

Vizuelni identitet predstave, pored atmosfere naučno-fantastičnih filmova, počiva i na taktilnosti. Svaki put kad glumci skidaju sloj zemlje otkrivajući nov deo sveta, publika gotovo da može da oseti pesak koji klizi i težinu kamenja ispod kojeg se krije čitav jedan isprepleteni ekosistem. Zvučni pejzaž Jana Fronjeka boji tenzične i komične scene, ali dominantno sugeriše prostranstvo kosmosa.

Tema potrage za domom, sigurnošću i svetlošću smeštena je u predstavi u daleki svet i prikazana bićima koje ne umemo ni da imenujemo, ali priča time nije izgubila na univerzalnosti i emotivnosti. Želja za domom i pripadanjem, važnost pronalaženja svog mesta pod Suncem, ma gde god to u kosmosu bilo, saznanje da je neko drugi tu, da jedino bliskost i pažnja prema drugome mogu od nepoznatog mesta napraviti utočište, suštinske su tačke „Gnezda“.Viktor Prokop režirao je komad koji je prostorno minijaturan, ali idejno monumentalan. Kakav divan pogled na svet pruža pozorište za decu!

Divna Stojanov

U doba oružanih sukoba, u šumi informacija i dnevne politike, pozorište za mlade koje priča o ratu i dekonstruiše mehanizme konflikata može publici ponuditi ključ za razumevanje stvarnosti. Pozorište ima tu moć da razloži kompleksna politička dešavanja i tako pomogne razvitku sopstvenog stava.

Recimo, tokom protekle pozorišne sezone u Danskoj nastalo je na desetine predstava (plesnih, dramskih, dokumentarnih...) o situaciji na Grenlandu, koje pokušavaju da sistematizuju i raščivijaju nacionalne traume danskog kolonijalizma. Deca i mladi, koji tek grade kritičku svest u eri medijskih kontradikcija i koji imaju pitanja o svetu koji ih okružuje, u pozorištu mogu naći putokaz iz lavirinta oprečnih vesti. Mladi će se svakako informisati i formirati mišljenje, ali je mnogo bolje da to rade u pozorištu, nego uz pomoć neproverenih ili pogrešnih izvora.

Život za oko

Političke teme u našem pozorištu za mlade su retke i imajući to u vidu, još je hrabrija odluka da se predstave o ratnim ili političkim temama nađu na ovogodišnjim „Novosadskim pozorišnim igrama“. Prva lutkarska predstava na alegorijski način opisuje odnos tlačitelja i tlačenih. „Ne zadirkuj medveda“ pozorišta „Ključ“ iz Tel Aviva, reditelja i izvođača Avija Zlihe i Dikle Kac govori o čoveku, pijanici, vlasniku cirkusa i njegovom okrutnom odnosu prema medvedu i majmunici. Posle dugotrajnog maltretiranja i trpljenja, lišavanja slobode i oslepljivanja, medved ubija vlasnika cirkusa i tako oslobađa sebe i majmunicu. Predstava, dakle, poručuje da je nasilje rešenje za nasilje i otvara moralno i etičko pitanje: da li je ubistvo drugoga opravdan čin. Ko vas kamenom, vi njega još većim kamenom. Ili: ko vas kamenom, vi njega ubijte kamenom. Da li se tako postaje plemenitiji i bolji? Da li tako treba da živi ljudski rod, da verujemo da postoje nepopravljivi članovi društva koji se ne daju produhoviti, socijalizovati i uklopiti? Da li nas jedino strah od osvete slabijih odvraća od činjenja svireposti nad njima? Poetska pravda i kazna za izrabljivanje životinja u predstavi mogla se postići i na drugi način.

U gledanju predstave nemoguće je izostaviti kontekst nasilja koji Izrael decenijama vrši nad narodom Palestine i logično se nameće pitanje da li je jedno od mogućih tumačenja predstave racionalizacija za te užase i brutalnosti.

U tehničkom i vizuelnom aspektu, tamnim svetlom (dizajn svetla: Liad Malone, Dikla Kac) i zloslutnom muzikom (Džoni Tal) vešto je stvorena jeziva atmosfera cirkuskog života. Sporost kojom se odvija prvi deo predstave i repetitivnost donekle doprinose utisku protoka vremena i trajanju mučenja, iako bi varijacije istih situacija (npr. izvođenje cirkuskih tačaka) doprinele raznolikosti i raznovrsnosti u pogledu animacije i dinamici predstave. Animacija lutaka delovala je spretno, znalački i zavodljivo, iako je iluziju oživljenih likova prekidao mrak nakon većine scena.

Odiseja 20. veka

Uspešniji primer tematizovanja rata jeste predstava izvedena drugog dana festivala – „Putovanje dobrog Hansa Bema kroz Evropu“ reditelja Tomse Legirskog i u izvedbi čudotvornih glumaca lutkara iz pozorišta „Alfa“, Plzenj/Češka. Izvedeni tekst nastao je uobličavanjem autentične životne priče. Za kompletan dizajn, lutke sačinjene od pravougaonika punog drveta povezanih magnetom, zaslužan je Karel Čeh. Odisejski put Hansa Bema, njegov slučajan odlazak u rat i dugogodišnje vraćanje kući, dešava se tokom i nakon Drugog svetskog rata kroz Čehoslovačku, Poljsku i Nemačku.

Tokom gledanja setila sam se anegdote o Slavomiru Mrožeku koju sam jednom pročitala, iako se ne sećam gde i pomalo sumnjam da li sam dobro zapamtila o kome se radi, ali priča glasi ovako: poljskog dramaturga i pisca, poznatog po svom cinizmu i analitičnosti, pitali su zašto je učestvovao i zdušno podržavao proteste i studentske demonstracije u Poljskoj 1968. godine. Pored ideološkog poklapanja i želje da se bori protiv totalitarnih sistema, Mrožek je objasnio i da niko nije imun na duh vremena i psihologiju mase. Dao je primer kako bi on jednako mogao biti deo nacista da je kojim slučajem rođen u Nemačkoj trideseetih godina. Mrožekov strah od samog sebe i onoga što bi postao u drugačijim okolnostima koristio je kako bi opisao metode totalitarnih uređenja i poentirao da je slobodna volja krhka pred naletom kolektivne energije, pa i da je samo pitanje geografske i istorijske sreće da li će neko završiti kao revolucionar, žrtva ili dželat.

Hans Bem imao je geografsku i istorijsku sreću. Rođen je u nemačko-češko-belgijskoj porodici, a jedini pasoš koji će imati je poljski. Multilingvalan, bez jasnog nacionalnog identiteta, s nekoliko verzija svog imena, Hans završava u nacističkoj uniformi tokom rata i uz pomoć niza okolnosti, usuda, laži, snalaženja, lukavstva, šarmiranja uspeva da se vrati svojoj porodici, nekoliko godina posle rata. On nije naročito moralan, ne razmišlja previše o ideologijama, već je vođen idejom samoodržanja i preživljavanja. Jedino što nepogrešivo ume jeste da brzo donosi odluke i nastavlja svoje putovanje dalje. Od naslova koji koketira sa satiričnim romanom „Doživljaji dobrog vojnika Švejka u Svetskom ratu“, preko scene školskog časa u nemačkoj i češkoj školi, gde se autori poigravaju stereotipima o uštogljenim i krutim Nemcima nasuprot neuštimanim Slovenima, do vrcavosti samog Hansovog karaktera, predstava obiluje dosetkama i humorom. Duhovitost postoji i na nivou replika (npr. američki policajac na granici koji prilikom provere dokumenata flertuje s dve putnice koje ne razumeju engleski) i na nivou režije i igre u vidu gega i razmaštane animacije.

Izuzetno je zanimljiv odnos glumca i lutke, lakoća i trenuci kada je lutka nosilac lika i kada glumac svojim telom preuzima karakter ili postaje novi lik. Sočnošću i drskošću lutkarskih majstora, sve se odvija gotovo vodviljskom brzinom, pa je za vreme gledanja neuhvatiljiva ta promena, ali je jasna brilijantnost, brzina i uigranost ansambla.

Češka predstava temi rata pristupa kao neželjenoj kobi za svakog prosečnog čoveka, koga jedino sreća i lukavstvo mogu da spasu i kazuje nam da u ratu obe strane ubijaju ljude, a da je ljudski život jedini vredan. Zato dobri Hans ne ubija nikoga.

Divna Stojanov

Kako proći životom, ostati živ i vedar u trenucima kada okolnosti nisu naklonjene životu, o tome je govorila češka priča o jednom Hansu koji je govorio sve jezike, a ponajbolje češki koji mu je tokom ratnih vremena u Evropi spasio život. Češki umetnici iz “Alfa” teatra nadahnuto su izveli svoje "Putovanje dobrog Hansa Bema kroz Evropu". Bila je to lekcija o snalažljivosti i umeću prebrođavanja kriza, ispričana zanimljivim pozorišnim sredstvima. Posle predstave, upriličen je odličan razgovor, koji je, kao i sve festivalske susrete publike i umetnika, moderirala glumica Milica Šećerov. Nakon tog razgovora, o svojim scenskim i ličnim putovanjima kroz Evropu danas, govorio je glumac Robert Kroupar, stari znanac naše publike pred kojom je pre nekoliko godina igrao fantastična “Tri musketara”...

Izveli ste na festivalu “Putovanje dobrog Hansa Bema kroz Evropu”, a kakvo je vaše lično putovanje kroz Evropu danas, kako je osećate: da li ona i dalje stoji na liberte, egalite, fraternite temeljima, ili se u njoj budi nova vrsta fašizma?

Prilično komplikovano pitanje. Za mene je ona, u mom srcu, ta moja ujedinjena Evropa, ona koja je nastala na principima slobode, bratstva i jednakosti. Vidim u njoj dobre momente, ali i prilično ludačke trenutke. Ja sam Jevrejin po majci, a u Češkoj se počinje osećati nekakva čudna društvena i politička klima u kojoj je moguće da se Jevreji, ili homoseksualci npr, označavaju kao loši, nepoželjni... Nije, naravno, svuda i potpuno tako, ali među visokim političarima i nekim ljudima oko njih čuju se upravo takvi stavovi.

Šta se desilo Evropi? Da li je krivo obrazovanje? Zašto se Evropa vraća u svoj istorijski mulj?

Ne bih rekao da je to obrazovanje, pre bih rekao da su za to “zaslužne” društvene mreže na kojima se svašta piše, gde se iznose svakakvi stavovi, nestručni i neutemeljeni, za kojima se ljudi onda lako povedu. I to je vrlo opasna stvar, jer se širi nenormalnom brzinom, a teško ih je posle, kao netačne, demantovati, jer je šteta već načinjena. Svemu je sigurno doprineo i kapitalizam, to stalno jurenje za novcem, za kupovinom, taj - kupi, kupi, kupi sindrom. On čoveku oduzima vreme, moć trezvenog razmišljanja i dostojanstvo.

Menja li se u tom smislu nešto dolaskom novih generacija?

Najproblematičnija je, čini mi se, moja generacija, a ja sam rođen 1973. godine. Ona je izašla iz tekovina komunizma i neutaživo je i danas gladna svega što nudi kapitalizam. Za razliku od nje, mlade generacije su vrlo pametne, odgovorne, nisu povodljive. Odlični su, verujem u mlade ljude, u te nove generacije i uzdam se u njih. Oni su zaista prava budućnost.

Da li ste tokom rada na predstavi sreli pravog Hansa Bema, realnu ličnost koja je inspirisala vašu predstavu?

Ne, ne. On je u Češkoj bio samo jednom, krajem devedesetih godina, a ceo život nakon rata živeo je u Nemačkoj.

Zna li za vašu predstavu?

Mislim da ne zna, bio je već vrlo star kada smo je radili. Ne znam ni da li je danas još uvek živ.

Koliko ste godina član “Alfa” teatra?

Dosta, već 30 godina.

Kako je bilo na početku, a kako je danas?

Za mene je uvek bilo odlično, jer jako volim ono što radim i volim ovo pozorište.

Kako birate teme kojima ćete se baviti?

Za izbor tema zadužen je naš dramaturg. Mi smo pozorište koje se bavi decom i temema koje se tiču dece, a to su osnovne teme našeg života: ljubav, hrabrost, strah, odrastanje, identitet...

Mislite li da se pozorište danas bavi pravim temama, ima li hrabrosti danas u pozorištu?

Meni se čini da ima, bar ono koje gledam u Češkoj. Pozorište mora da govori glasno i jasno, na sve teme - od političkih tema do tema usamljenosti, međuljudskih odnosa, ekologije... svega onoga što se tiče savremenog čoveka. Scena prosto mora da bude prostor slobode govora i razmišljanja. Na češkim scenama ima slobode, to apsolutno oeećam. Češka je slobodna zemlja, volim je.

Kako živi glumac u Češkoj, kakav je njegov socijalni status?

Plate nisu baš velike, ali su ok. Može se živeti dobar i normalan život.

Snežana Miletić