Slatke reči ne nastaju u tišini, one nastaju deljenjem, zagrljajima i razumevanjem prevashodno. To su nam poručili divni riječki glumci David Petrović, Tilen Kožamelj i Petra Šarac koji su – malo je reći - maestralno izveli predstavu "Slatke riječi" u produkciji svog matičnog Gradskog kazališta lutaka Rijeka.
Rasplakali su gotovo celo gledalište, a publika ih je nagradila gromoglasnim aplauzom, povicima "bravo" i dugim stojećim ovacijama, ne dajući im da odu sa scene. U petogodišnjoj istoriji "Novosadskih pozorišnih igara" nijedna predstava nije dočekana tako, a gledali smo neke izvrsne. Ukratko, blago detinjstvima koja gledaju predstave ovog riječkog teatra, i uopšte ovakve predstave.
Iako su u priči o hrčkici Loli, njenim roditeljima, bratu, prijatelju i simpatiji, briljirali svi glumci, nakon predstave je o nežnosti i pažljivosti kojima se bave "Slatke riječi", vidno i sama dirnuta reakcijama novosadske publike, govorila glumica Petra Šarac, koja nas je svojom delikatnom glumačkom darovitošću podsetila kako je svetski dobar osećaj biti nežan i pažljiv...
Gde ste i na koji način vi tokom vašeg odrastanja nalazili važne slatke reči?
Odrastala sam u Osijeku, preko puta Dječjeg kazališta. Mama, brat i ja smo svakog vikenda išli u pozorište, gledali smo sve predstave i po 20 puta. Imali smo svoja mesta, poznavali smo sve glumce, neki od njih su nedavno otišli u penziju, pa sad imam utisak da se penzionisalo i moje detinjstvo. Sećam se i da je mama, što je jako bitno, posle svake predstave sa nama razgovarala o onome što smo gledali, baš onako kako se na "Novosadskim pozorišnim igrama" razgovara posle predstava. Pitala nas je šta nam je bilo bitno, šta nije bitno, šta je bilo lepo, šta nije, iz čega možemo izvući neku pouku, šta smo naučiti gledajući predstavu. Moja mama je bila jako osvešćena u tom smislu, ali se bojim da li današnji roditelji, pogotovo uz svu tu tehnologiju, mogu biti osvešćeni, jer - najlakše je dete zabaviti tako što mu daš telefon u ruke. Time se gubi kontakt čoveka s čovekom, ta neka živa razmene emocija, razmišljanja. Čini mi se da je vrednost ove naše predstave upravo u tome što podseća na važnu tekovinu ljudske komunikacije. Ako se roditelji podsete koliko su razgovor, nežnost i pažnja važni u komunikaciji, i to počnu da primenjuju, onda će i deca, koja sve upijaju kao sunđeri, i koja sve intuitivno osete, početi da se ponašaju tako. Mislim da samo mi odrasli u tome imamo problem.
Koje su slatke reči važne da se govore danas u pozorištu, među kolegama i saradnicima? Šta je važno glasno izgovarati?
Oprosti. Meni je ta reč veoma važna. Vidim da je ljudima jako teško da je izgovore jer osećaju da je to neki njihov poraz. Ne znam zašto je to tako, zašto je problem izviniti se, priznati grešku, jer greške su putevi ka poboljšanju sebe. Ako napravite neku grešku, pa vas neko koriguje, ukaže vam da je to greška, vi ćete je ispraviti i sledeći put je nećete počiniti, čime ćete postati bolji, pametniji nego pre. Mislim da me svako "oprosti" gradi u bolju ličnost. U pozorištu je generalno veliki ego, a ljudi ga ne tretiraju adekvatno i zato dolazimo u neke loše situacije, a najjednostavnije i najlepše bi bilo reći: oprosti, sorry, ne znam, pomozi...
Znači li to da je ego manji van pozoriša?
Ne bih rekla da je manji, samo što ja nekako živim pozorište, i ljudi s kojima se družim van pozorišta često su takođe pozorištanci, stoga mi je važno da su ti odnosi zdravi, tim pre što su oko nas mnogi odnosi - posvuda - zatrovani egom. Ego, doduše, može biti i zdrav - u pravoj meri, ako se usmerava na pravi način, ali tanka je granica između pravog i bolesnog ega. Čovek mora na nivou svakog dana da pravi evaluaciju samoga sebe, da neprestano radi na sebi, i to nikada ne prestaje. Moramo se uvek truditi da danas budemo bolji nego juče, i da sutra budemo bolji nego danas.
Vi glumci ste u direktnoj vezi s publikom, osećate je, vidite kako diše, kako reaguje. Mogu li glumci, konkretno u vašem pozorištu, uticati na izbor tema koje radite?
Ne mogu, niko nas zapravo ne pita o tome, ali mi imamo sreću da je naša direktorica jako osveštena povodom toga šta je važno da radimo i u kom trenutku treba postaviti neki tekst. Imamo sjajnog umetničkog voditelja, koji nam dovodi predivne ljude, oni nam donose prekrasne tekstove, teme i poruke, a mi se svi zajedno trudimo da lepo međusobno sarađujemo. Imam utisak da je naš teatar ipak još uvek hram mira. Mi još uvek volimo pozorište u nama, a ne nas u pozorištu.
U jednom trenutku kažete tokom predstave da se slatke reči ne rađaju u tišinama, nego u deljenju. Tišine su ipak i te kako potrebne da bi se čovek usaglasio sam sa sobom. Gde ih vi nalazite, te tišine?
Slažem se da su potrebne. Nalazim ih prirodi, u šetnjama s mojim psom Monom, koja je anđeo. Ona je sve ono što nisam ja, i neverovatno je kako se čovek može povezati sa živim bićem koje nema toliko razvijen intelekt, s kojim ne možeš komunicirati verbalno. Ona mi je bila inspiracija i za lik hrčkice Lole, zapravo Monina toplina, nežnost i sposobnost da oprosti, zaboravi, pređe preko svega. Ona mi je neko ko me podseća da budem čovek.
Snežana Miletić