Nobelovka Luiz Glik je rekla: „Svet pogledamo jednom, u detinjstvu. Ostalo je uspomena na taj pogled.“ Uz treperenje koje nosi gledanje dobre predstave za decu, setila sam se citata tokom predstave „Gnezdo“ reditelja Viktora Prokopa i Pozorišta TMEL iz Praga i pomislila kako je božanstven ovaj pogled na detinjstvo i kakva sjajna uspomena onih koji u detinjstvu gledaju ovu predstavu.
„Gnezdo“ je neverbalna lutkarska predstava u izvođenju Jakuba Milera i Nikolasa Ferenca, estetski i atmosferski bliska filmu „Dina“ i postapokaliptičnim svetovima (komplet dizajn Berta Doubkova) koja nas odvodi na peščano prostranstvo negde u kosmosu, među slojeve zemlje upoznajući nas s bićima koja tamo žive, grade, nadmudruju se, zaljubljuju, love i komuniciraju. Posebno su intrigantni „misteriozni hodočasnici“ na putu ka svojoj važnoj misiji, unoseći u narativ dozu sakralnosti i uzbuđenja. Od početka nismo sasvim sigurni šta je cilj njihove ekspedicije i zato njihova potraga nalikuje Hičkokovom Mek Gafinu – događaju koji pokreće radnju, ali je sam po sebi irelevantan. Neodređenost njihovog traganja otvara prostor za različite interpretacije i ne skučava gledaoca, naročito mladog, na jednoznačnost i postojanje tačnog tumačenja. Hodočasnici na kraju iz kugle koju nose otkrivaju svetlost, jasan simbol nade i stvaranja. I na tom dalekom svetu u početku i na kraju (ili novom početku) beše svetlost.
Nestvarna je ljupkost, šarmantnost i duhovitost ove predstave. Malo stvorenje nalik na kombinaciju mekog tela mekušca i bube jelenka traži novu ljušturu, svoj novi dom i sklonište od opasnosti. Komičnost školjkaste životinje bez oklopa proizilazi iz njenog načinja kretanja, radoznalosti, a plašljivosti. On će prići novim jedinkama, pronjuškati i svojim duguljastim očima osmotriti novi prostor, ali će se jednako plašiti zbog svoje ogoljenosti i ranjivosti. Dopadljiv je i jer će u pravom trenutku skupiti hrabrost i zaštititi hodočasnike od predatora. Tu su i malena siva bića, pomalo naivna jer često upadaju u zamke onih iznad njih u lancu ishrane, ali poprilično marljiva nalik na mrave, svoj ovozemaljski pandan. Animacija lutaka je minuciozna i svedena, fokusirana na impulse pokreta koji odaju karakter bića – od plašljivog uvlačenja u ljušturu do hitrih, mravljih potraga za resursima.
Vizuelni identitet predstave, pored atmosfere naučno-fantastičnih filmova, počiva i na taktilnosti. Svaki put kad glumci skidaju sloj zemlje otkrivajući nov deo sveta, publika gotovo da može da oseti pesak koji klizi i težinu kamenja ispod kojeg se krije čitav jedan isprepleteni ekosistem. Zvučni pejzaž Jana Fronjeka boji tenzične i komične scene, ali dominantno sugeriše prostranstvo kosmosa.
Tema potrage za domom, sigurnošću i svetlošću smeštena je u predstavi u daleki svet i prikazana bićima koje ne umemo ni da imenujemo, ali priča time nije izgubila na univerzalnosti i emotivnosti. Želja za domom i pripadanjem, važnost pronalaženja svog mesta pod Suncem, ma gde god to u kosmosu bilo, saznanje da je neko drugi tu, da jedino bliskost i pažnja prema drugome mogu od nepoznatog mesta napraviti utočište, suštinske su tačke „Gnezda“.Viktor Prokop režirao je komad koji je prostorno minijaturan, ali idejno monumentalan. Kakav divan pogled na svet pruža pozorište za decu!
Divna Stojanov