Predstojeće Novosadske pozorišne igre održaće se u drugoj nedelji maja naredne godine, a prijavljivanje za to njihovo peto izdanje zaključeno je 15. novembra. Prijavljeno je više od 300 predstava iz gotovo svih delova sveta, počevši od zemalja u regionu do Kanade, Australije, Brazila, Argentine, Indonezije, Rusije, Finske, Slovačke, Estonije, Gruzije, Jermenije, Izraela, Indije, Irana, Grčke, Engleske, Španije, Češke, Rumunije, Francuske, Nemačke... U narednom periodu selektorski savet gledaće predstave i na koncu napraviti finalni izbor od sedam do devet predstava – čije će naslove objaviti 15. januara. 

Tokom prva četiri festivala ovog međunarodnog festivala pozorišta za decu i omladinu, koji organizuje Pozorište mladih, imali smo priliku da vidimo raznoliku i zanimljivu međunarodnu pozorišnu produkciju, koja se – kroz razne žanrove i forme, obraća mladima i deci. Publika je videla kako razmišljaju pozorišni umetnici Evrope - pre svega i kakvi su umetnički dometi pozorišnih stvaralaca današanjice, koji se bave decom i omladinom.

Novosadske pozorišne igre okupile su do sada na desetine stvaralaca, a tokom festivala organizovane su radionice, promocije knjiga, te susreti sa mladom publikom, sa kojom se najkonkretnije razgovaralo šta očekuju od pozorišta i u pozorištu. Reditelji, dramaturzi i glumci, koji su prisustvovali ovim sesijama, govorili su nakon toga da su im ti susreti bili dragoceno iskustvo. 

Mrak. Aplauz za kraj predstave. Reflektori se ponovo pale osvetljavajući ekipu koja je izašla da se pokloni publici. Svi glumci podižu stisnute pesnice u znak otpora, dok jedna glumica zapišti pištaljkom. Aplauz publike postaje nešto intenzivniji, nagrađujući izvođače ne samo zbog svog rada, već i iskazanog bunta.

Pola godine od početka studentskih i građanskih protesta koji hujaju Srbijom, slični performativni iskazi podrške protestima postali su svakodnevica u domaćem pozorišnom životu – gotovo da nema većeg ansambla koji prilikom poklona nije iskazao solidarnost sa studentima i ostalim pobunjenima. Međutim, za razliku od velike većine ostalih predstava koje tematski nemaju mnogo toga zajedničkog sa trenutnom društvenom pobunom, u slučaju nove predstave Drakon Pozorišta mladih iz Novog Sada, simbolički gest otpora se organski nadovezuje na njen sadržaj. Drakon je jedno od retkih dela na repertoarima domaćih pozorišta koje se upustilo u beskopromisnu i oštru analizu i satiru prirode autokratskih režima, kao i njihovog osakaćujućeg uticaja na ljudsku dušu.

Drama Drakon sovjetskog pisca Jevgenija Ljvoviča Švarca napisana je 1943. godine u formi bajke za odrasle, ali sa jasnim alegorijskim podtekstom o diktaturi. Radnja je smeštena u fiktivan grad kojim već vekovima gospodari okrutan, troglavi zmaj. Stoga se naslov srpskog prevoda drame odnosi, kako na ovo mitološko biće, tako i na svirepog vladara – a zmaja u priči srećemo i u ljudskom obliku, budući da ima moć da se pretvara u ljude. Švarc je dramu napisao imajući na umu alegoriju o nacizmu – i zaista, drakonski režim iz ove bajke ima određene elemente hitlerovske ideologije (Romi, proglašeni za narodne neprijatelje, ubijeni su čim je drakon preuzeo vlast). Ipak, sovjetske vlasti su zabranile premijeru predstave po ovom komadu koja je bila predviđena u Moskvi 1944, budući da su prepoznale da govori o prirodi diktature kao takve. Švarcov iznijansiran i promišljen pristup ovoj temi čini je relevantnom i danas. Potlačeni likovi i sami, svojom pasivnošću i ubeđenjem da „drugačije ne može“, održavaju i podržavaju drakonovu vladavinu, pa čak iako to znači da zmaju moraju redovno žrtvovati devojke. Osećaj stabilnosti koju im drakon pruža (stabilokratija?), pa makar on podrazumevao i najoštriju represiju, održavaće njegov režim, sve dok se ne pojavi putujući vitez Lanselot koji nastoji da spasi grad od zmajevog zuluma.

Pored toga što je inscenacija Drakona odličan repertoarski potez Pozorišta mladih – i hrabar, jer se retko koje domaće pozorište upusti u disekciju autokratskog režima u kom se Srbija našla, pa makar i kroz alegoriju i bajku, kao što ova predstava radi – ruska rediteljka Ljudmila Fjodorova režira komad ističući njegovu alegoričnost i političnost, a smeštajući bajkovitost u drugi plan. Da ne bude zabune, narativ je i dalje bajkovit i dosledan Švarcovom tekstu, ali već sama scenografija (dizajn: Andrej Zaparoški) predstavlja metalni kavez koji je simbol zatočeništva likova, dok izgled bajkovitog grada možemo zamisliti samo na osnovu malobrojnih verbalnih opisa. Iako se drži osnovnih parametara teksta – jer on i u svom izvornom obliku odlično govori o našoj stvarnosti – Fjodorova se služi glumačkim potencijalom ansambla i elementima lutkarstva kako bi naglasila određena značenja teksta. Tako drakonovi podanici i sledbenici dobijaju blede maske s malo (mrtvačkog?) rumenila, a s obzirom da nastupaju kao kolektiv koji slepo ispunjava njegove naredbe, liče na zombificiranu masu poslušnika (botovi ili, smemo li upotrebiti taj termin, ćaci?). Devojka Elza (Ksenija Mitrović), koja je odabrana za drakonovu žrtvu, a u koju se u međuvremenu zaljubio vitez, na nešto drugačiji način biva pacifikovana – nju smeštaju u maleni kupolasti kavez, iznad kog je postavljena lutka devojke obučena u belo koju animiraju glumice Neda Danilović i Slavica Vučetić. Na taj način ova marioneta, u određenim segmentima predstave, preuzima ulogu Elze od Ksenije Mitrović.

Znakovito je da je najveći akcenat stavljen na naslovnog negativca, što svedoči o našoj opčinjenosti zlom i potrebom da ga objasnimo ili dekonstruišemo. Čak je i vitez Lanselot sveden na stari bajkoviti tip neustrašivog junaka, a to je potvrđeno stamenom i svedenom pojavom Alekse Ilića u ovoj ulozi. Drakon je, sa druge strane, prikazan znatno kompleksnije, delom zato što se pojavljuje u čak 3 oblika. U prvoj pojavi je teatralni, džangrizavi starac čije je lice predstavljeno belom maskom sa oštrim, ukočenim izrazom lica i jezivim, dubokim crnim očima (Marija Radovanov „daje“ telo drakonu, dok mu Ivan Đurić pozajmljuje glas). Drugi put je predstavljen kroz malenu mrtvačku glavu koju lutkarski animiraju Slobodan Ninković i Uroš Lazović, a treći put ga autoritativno i realistično igra Ivan Đurić.

Fenomen zla je u predstavi intrigantno istražen i kroz lik gradonačelnika, drakonove desne ruke, koji slepo prati sve naredbe, ali se pretvara da je lud kako bi se distancirao od odgovornosti za svoja (ne)dela. Iz njegovih usta povremeno izlaze biserne replike koje svojom bolnom relevantnošću odzvanjaju našom društveno-političkom realnošću („Sine, ja sam gradonačelnik, ja samom sebi godinama ne govorim istinu“). Gradonačelnika bravurozno igra Saša Latinović, sakrivajući njegovu manipulativnost ispod slojeva često promenjivog i ekscentrišnog ponašanja. Ipak, u izgradnji ovog lika se uočava i jedan problem, budući da su njegovo glumljenje ludila i nastranost, između ostalog, predstavljene transvestizmom i feminiziranošću, čime se neopravdano patologizuju ove prakse. Za ovaj problem dele, kako rediteljski i glumački, tako i kostimografski postupci (crvene štikle kao i, generalno, dreg elementi).

Kada smo već kod rodnih pitanja, valja istaći da je Švarcova drama – iako u mnogome napredna za svoje vreme – staromodna i konzervativna po pitanju rodnih uloga, te je u tom smislu slična dotadašnjem kanonu evropskih bajki koje su kritikovane iz istog ugla. Ženski likovi su ili svedeni na poziciju žrtve, u ovom slučaju i bukvalno budući da je Elza žrtva namenjena drakonu, ili na funkciju epizodnih pojava (Elzine prijateljice). Sa druge strane, muškarci su ti koji se bore za moć (drakon i gradonačelnik, primera radi) ili za slobodu (Lanselot), a isključivo u njihovim rukama je sudbina ženskih likova. Takvo stanje stvari je, zahvaljujući adaptaciji vernoj Švarcovom komadu, prisutno i u predstavi Fjodorove, jer bi tek radikalnije dramaturške intervencije dovele do promena na ovom planu. U tom smislu se ovaj rodno-konzervativni aspekt predstave može pre svega pripisati ahraičnom karakteru njenog predloška i ne treba ga smatrati kardinalnom greškom, ali ga ne treba ni ignorisati.

Ako se vratimo na političku ravan Drakona, uočićemo da, pored opčinjenosti fenomenom zla i potrebe da se ono objasni, najznačajniji uvidi predstave se odnose na prikaz uticaja tiranije na ljude. Jer kao što drakon kaže, slomljeno telo umre, a slomljena duša postaje poslušna. Za razliku od većine bajki u kojima se pobedom nad negativcem priča završava, u Drakonu novi, jednako važan segment priče tad tek počinje. Zlo nije pobeđeno kad je Lanselot ubio zmaja jer je ono nastavilo da živi u ljudskim dušama. Da ponovo upotrebimo gradonačelnikove reči: „Pokojnik ih je dresirao tako da će voziti svakog ko uzme uzde u ruke“. Vraćajući se u grad godinu dana nakon dvoboja, Lanselot zatiče novu, gradonačelnikovu tiraniju. Umesto slobodnih ljudi, zatiče ljude koji ne znaju da žive slobodno. Publiku na kraju predstave direktno gleda zombificirana masa sa belim maskama. Međutim, predstava se ne završava defetistički. Lanselot je rešen da zajedno sa građanima dođe do slobode, iako svestan da ih očekuje mukotrpan put. Onda se začuje cvrkut ptice, glumci skidaju svoje maske i gledaju u pravcu odakle se začuo život. Pogledom na lice doskorašnjih podanika, njihovom humanizacijom, kao i tračkom nade u cvrkutu ptice (koliko god ptica bila previše očigledan simbol slobode), publika čita jasnu poruku predstave – promena je moguća.

Gledanje Drakona tokom istorijskih studentskih i građanskih protesta u Srbiji neminovno prouzrokuje direktne asocijacije između ovog sveta fikcije i naše društvene realnosti. Možda se najznačajnija teza može izvući iz zaključka da borba protiv autokratije nije samo borba protiv spoljnih neprijatelja – tiranina i njegovih pomagača koji su uzurpirali vlast – već i unutrašnja borba jer je svako od nas trajno obeležen društvenim nasiljem koje smo pretrpeli, a put promene je dug, naporan, ali vredan truda.

 Borisav Matić

Poslednja scena u predstavi "Drakon"/Foto: Jovana Berar

Katarza u jedanaestom redu: Estetika istine na sceni i publika koja se ne boji mraka 

Vreme zamrznute katarze je sada. Ali kakvo može biti pozorište koje odbija pročišćenje? Pozorišne predstave i teatarski projekti danas često ignorišu publiku kao moralnog sudiju. Međutim, to je gotovo nemoguće na Novosadskim pozorišnim igrama. Tamo auditorijum čine oni najmlađi zbog kojih na pozorišnim plakatima piše “3+”, “6+”...  ili tinejdžeri koji pokušavaju da navigiraju sopstveno odrastanje, da pronađu svoj put i otkriju šta zapravo mladi traže u pozorištu, ali i stariji gledaoci, roditelji, vaspitači, učitelji, bake i deke, nastavnici, formirane ličnosti koje duboko u sebi kriju unutrašnje dete koje je spremno da u trenutku prigušenog svetla, razigrane pesme, lutkarskih akrobacija, uzbudljivog scenskog pokreta, efekta,  iznenada iskoči na videlo.

To je duboko iskrena i surova publika. Publika koja ne naseda na jeftine fore i loše trikove. Ona kojoj se ne može bacati prašina u oči i prodavati magla. Prihvata isključivo iskrenu emociju, uverljivu priču, vrhunsku insenaciju bez zadrške. Ovde igra mora biti majstorska jer svaki gledalac (čak naglas, bez straha, usred pozorišne tišine) raskrinkava iluziju ako ona nije dovoljno uverljiva. Ali upravo zato, ukoliko jeste, u sali nastaje kolektivni krik oduševljenja i univerzalno pitanje: „A šta se sada desilo?“ Ove godine, pred novosadskom publikom našla su se pozorišta iz Hrvatske, Češke, Francuske, Španije, Slovenije i Kanade, kao i naši teatri za decu iz Novog Sada (“Pozorište mladih”) i Beograda (Pozorište “Duško Radović”).

Pozorište mladih iz Novog Sada je četvrtu godinu domaćin ovog internacionalnog, mogli bismo reći svetskog festivala. U bezmalo sto godina trajanja ova kuća predstavlja prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i brojne generacije Novosađana odrasle su uz lutkarske i dramske predstave ovog teatra. Mnogi ga s ljubavlju zovu jednostavno „Malo pozorište“. Jedna moja prijateljica mi je pričala kako je njena mama, sasvim slučajno, uvek kupovala karte za istu predstavu, „Palčicu“,  tako da ju je gledala nebrojeno puta, a svaki put joj se činilo kao da je prvi. Druga drugarica, još od svoje sedme godine, zahvaljujući „Ježevoj kućici“, iskreno veruje da je to jedino pravo pozorište na svetu. Ja sam volela da gledam „Anđeosku bajku“ u režiji Emilije Mrdaković, po kojoj sam, sasvim slučajno, dobila svoje ime i  koliko se sećam, predstava je bila  zaista izuzetna. Neke od tih predstava i dalje se nalaze na repertoaru i uz provokativne novitete i svež teatarski izraz pokazuju da su neprolazne lepote i vrednosti. Ipak, ovaj festival je posebna dragocenost. On donosi deci i mladima Novog Sada druga i drugačija pozorišna rešenja, nove uzbudljive lutke i divne ljude iz celog sveta koji nikada nisu zaboravili da se igraju i kako da to čine. 

Savremeno pozorište za decu i mlade je u ozbiljnoj opasnosti od odraslog sveta koji pokušava da „kupuje“ decu kroz umetnost, umesto da ih čuje.  Ipak, klinci više nego ikada  ispoljavaju autentičnost. U pozorištu se osećaju kao kod kuće (neki su se čak i izuli tokom predstave). Neki u zanosu ustaju sa stolica i ostaju da stoje ma koliko ih molili da sednu, hipnotisani fabulom i oduševljeni scenom. Svi do jednog strastveno i gromoglasno aplaudiraju čim se svetla priguše i desi nešto efektno. To su deca koja se ne boje (pozorišnog) mraka, već ga dočekuju sa ogromnim uzbuđenjem. Nastupilo je vreme u kojem deci treba dati prostor da razviju svoj unutrašnji svet, vreme u kojem pozorište mora da nauči da ćuti, da čeka, da gleda i sluša, da dozvoli deci da govore, a ne da im servira odgovore.

Tokom izvođenja predstave Pilot i Mali princ u režiji Jakuba Maksimova, Lutkarskog pozorišta Ostrava iz Češke, u jedanaestom redu sedeo je dečak od možda šest ili sedam godina koji zna da čita. On je svojim drugarima glasno čitao prevod, čitao ga je dramatično, iskreno, autentično, toliko zanosno da su ga svi oko njega slušali pažljivo, kao savršenu nadogradnju predstave koju ni jedan odrasli čovek ne bi mogao da osmisli. Pozorište novog doba za decu i mlade zato mora da kreira novu posvećenost i odgovornost odraslih umetnika: kako da budu negovatelji, a ne nadzornici? Kako da stvore ambijent gde deca mogu slobodno da rastu, a ne da budu oblikovana? Jer u tim i takvim trenucima, kad dete shvati da pozorište nije imitacija sveta već prostor gde ono može da ga menja, rađa se nepredvidiva magija . 

Predstava Pilot i Mali princ, koja pokriva život Antoana de Sent-Egziperija, govori o pobedama i porazima stvarnog čoveka. Pred mladom publikom se otvara svet sa početka razvoja aeronautike, vreme kada je počinjao napredak vazduhoplovstva i kad se čovek i čovečanstvo odvaja od zemlje i dodiruje nebe. Ali predstava govori i o svetu Antoanovog odrastanja i svakodnevnih trenutaka, njegovih maštanja i snova kroz pesme, pokrete i zvuk harmonike. U scenskoj realnosti se pojavljuje i onaj imaginativni prostor, lutka pisca Egziperija (koji se sa jedne izviđačke misije nikada nije vratio, već je iščeznuo bez traga u pesku pustinje) naspram koje stoji  lutka Malog princa. U nemoj tišini kolektivnog šoka, jedna devojčica iz publike je uzviknula: „To mu je duša!“ I to zaista jeste tako. Jer oblaci na nebu nikada neće biti ekrani. Iako može delovati  da je predstava  odveć kompleksna, puna istorijskih činjenica i termina kao što su Drugi svetski rat, u kojoj se ređaju modeli prvih aviona i mehanizmi njihovog funkcionisanja, koja donosi strašnu atmosferu bombardovanja, ona je u svojoj suštini sasvim jasna i nikako bez doticaja duše svakog deteta u gledalištu. Upakovana je u kutiju koja sadrži savršen crtež ovce. 

I ja se, kao i mnogi, bojim svog unutrašnjeg deteta. Šta će nacrtati, šta će kazati, šta će upravo sada napisati. Bojim se zmije i slona jednako koliko se, recimo u predstavi Avanture maloga Jujua Gradskog kazališta lutaka Rijeka (Hrvatska), u režiji Renate Karole Gatika, Juju boji krokodila. Juju je velik kao palac, ali zato poznaje životinje i govori sve njihove jezike. Kada glumac na sceni izgovori rečenicu: „Znate priču, ali nisu vam sve mama i tata rekli…“, iz publike se prolomi horski odgovor: „Jesu!“. Prepoznajem u intonaciji odgovora prizvuk koji kazuje: roditelji i uopšte odrasli će nas upropastiti. Krokodilske suze teku za one koji su zaboravili da se igraju. Strah od krokodila, zmije, slona, strah od autentičnog Ja koje smo ostavili u detinjstvu, od zakopanih ideja i zaboravljenih rešenja, od slobode govora, od pozorišta koje ogoljava ne samo loše u društvu, već prikazuje i ono neizmerno dobro, sve to staje u jedan crtež koji, na prvi pogled, liči na šešir, a zapravo je zmija  koja je progutala slona. 

Čovek se ne može sakriti u pozorišnom mraku. Sve potisnuto, emocije, sećanja, strahovi, istine, kad-tad izbije na površinu. Bunt koji se guši u tišini iznad glumišta i gledališta, izlazi na ulice. Mala deca koja sada dolaze u pozorište, sutra će biti tinejdžeri koji znaju šta traže od umetnosti i teatra; studenti koji bez ustručavanja stoje iza svoje istine; odrasli koji više ne pristaju na lošu glumu, jeftinu iluziju i prevaru zapakovanu u svetla reflektora, ne pristaju na isprazne živote. Platon je govorio da je smrt odvajanje duše od tela. Aristotel je tvrdio da je katarza estetičko očišćenje duše onoga koji posmatra umetničko delo. Devojčica iz publike u novosadskom Pozorištu mladih, tokom predstave na češkom koju nije mogla razumeti jezikom, ipak je razumela, prepoznala je dušu. I pokazala je prstom. I imenovala je. „To mu je duša!“ – viknula je!

A vi? Svoju dušu, ili svoju katarzu, pronađite sami. Možda u pozorištu. Možda baš u mraku.

Emilija Kvočka

(Tekst je originalno objavljen na portalu The Theater Times)