Blesavost, iščašenost, suludost, drskost, radoznalost, odvažnost – sve su to potrebna i poželjna stanja za pravljenje i gledanje predstava za decu i mlade. Kako piše u „Manifestu nadrealizma“ Andrea Bretona: „Ne može nas strepnja od ludila naterati da spustimo na pola koplja zastavu naše mašte“. Jedna takva predstava, koja se ne boji sopstvenog ludila i visoko podiže zastavu mašte da se vijori na vrhu ovogodišnjeg Festivala, jeste „Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata“ reditelja Nikole Zavišića prema istoimenom romanu Vojislava Despotova i romanu za decu „Petrovgradska prašina“, u izvođenju glumaca Lutkarske scsene NP „Toša Jovanović“, Zrenjanin.
Lik Vojislava Despotova – lično i stručnjaci za opštinsko rangiranje strašnosti čudovišta, opisuju čudna bića koja nastanjuju ili su nastanjivala, saživela se i plašila žitelje Banata. Tu su: jepur kao najstrašniji, begunac Roma-zabavljača; slute, najsličnije poznatim sirenama; andraci koji se ušunjaju u čoveka i teraju ga da se ponaša šašavo; beli pekarski miš, krajnje bezopasan; Deda Mitin magarac s nekoliko počinjenih strahotnih strahota i štrk, od kog se čovek beskrajno smeje. Reditelj ostaje u svom prepoznatljivom maniru i estetici (kamere i video na sceni, prenaglašavanje, repeticija, nasumičnost) i humoru (razlaganje reči na slogove, variranje, ponavljanje, replike koje se nadovezuju asocijativnim putem i podsećaju na direktan prenos toka misli). Rediteljev stilski rukopis uklopio se s piščevim rukopisom, odnosno izborom teme i stilom pisanja. Šarenolikost i raznovrsnost pisanija Vojislava Despotova i nekoherentna dramatizacija (delo ansambla predstave) išli su ruku pod ruku s eklektičnom režijom.
Vizuelni svet predstave (kompletan dizajn Blagovesta Vasileva) sudar je estetike nemog filma, stripa i savremenog video-arta. Scena je pretvorena u svojevrsnu laboratoriju mašte u kojoj dominira igra svetla i senke, dok upotreba kamera uživo na sceni omogućava publici da banatska čudovišta vidi iz neočekivanih uglova, naglašavajući njihovu grotesknost, mističnost i apsurdnost. Glumci (Kristian Kardoš, Snežana Popov, Marija Pantin, Predrag Grujić, Nataša Milišić) dobro su se snašli u mešavini lecture theater, videa i lutkarstva. Upečatljiva je scena u mraku kada se Deda Mitin magarac pojavljuje i kreće napravljen od šarenih svetlosnih snopova, a zatim se figura transformiše u samog Deda Mitu. Ili, scena u kojoj od plastičnih čaša, korišćenih za stvaranje ritma u prizivanju sluta, nastaje i galopira magarac.
Predstava takođe radi vrlo afirmativno za literaturu Despotova. Pretakanje njegovih reči u intrigantni scenski jezik i svet podstiče one koji nisu da pročitaju knjige i da otkriju koja su to još banatska čudovišta.
Poslednja predstava trećeg festivalskog dana bila je plesna izvedba „Alisa u kutiji čuda“ Sare Mangano i Pjera-Iva Masipa, trupe „Mangano-Masip“, Boni na Loari iz Francuske. Govori o još jednom čudovištu današnjeg doba – pubertetu, tj. internetu u doba puberteta ili još konkretnije o bežanju tinejdžera od stvarnosti u svet interneta. Predstava se oslanja na roman Luisa Kerola „Alisa s one strane ogledala“, nastavak čuvene „Alise u zemlji čuda“, ali je radnja smeštena u digitalni svet. Protagonistkinja Alisa na pragu puberteta suočava se sa promenama na telu i pritiscima društva i interneta. Izbor situacija, međutim, deluje poprilično arbitraran. S jedne strane, izuzetna je sloboda koju nam autori daju da interpretiramo scene i razumemo radnju, ali s druge strane, gledanje u Roršahove mrlje ume da bude zamorno. Skraćenje predstave, bolja dinamika i jasnija dramaturška nit bi pomogle artikulaciji ideje.
Za mene je najpoetskiji deo bio ples tri Alise. Alisa tinejdžerka, malo starija Alisa i lutka Alisa kao simbol deteta. Telesna promena i sazrevanje dobro su dočarani igrom lutke i glumica. Svaka lutka (kao najpoznatiji lutak na svetu, Pinokio) sanja da postane čovek kad poraste, a osvojena sloboda teža je nego što se zamišljalo. Video-projekcije stvarale su klaustrofobičan osećaj zarobljenosti u ekranu i naznačile krhku privatnost mladih u svetu algoritama. Tinejdžeri ni iza zatvorenih vrata ne mogu da se sakriju od društvenih mreža. Iako predstava često nije delovala kominukativno s publikom, ona ipak jeste pokazala da je tinejdžerski period težak i konfuzan, što je izuzetno utešna poruka za ciljnu grupu. Tinejdžeri često misle da su usamljeni u svom osećanju ili da je to što osećaju trajno i nepromenjivo. S Alisom su mogli da se identifikuju i vide da su njihova osećanja i muke validne.
Sve ovo može da se svidi publici ili ne. Obe predstave, žanrovski i tematski drugačije, povezuje činjenje iskoraka (makar u kontekstu pozorišta za decu i mlade u Srbiji). Izlagati publiku, mladog čoveka, drugačijoj vrsti teatra - možda ih iznervirati i zbuniti, preduslov je za rast, zaboravljanje na strah od ludosi i isticanje sopstvene zastave mašte. A sve je to blagorodno za pozorište u celini.
Divna Stojanov