U filmu „Pinokio“ Giljerma del Tora postoji brilijantna scena kad glavni junak, skrhkan zbog odbacivanja i usamljenosti, uđe u crkvu i vidi drveno raspeće Isusa Hrista. On tad zavapi zbog čega ljudi vole Isusa napravljenog od drveta, a drvenog dečaka ne prihvataju. U čemu je, u konačnici, razlika? Pinokio, lutka koju pravi Đapeto, taj Prometej iz Toskane, za decu je lekcija o posledicama govorenja laži, simbol težnje za samopoboljšanjem (mada i antropocentričnosti jer jedna lutka najviše na svetu želi da bude čovek od krvi i mesa). Kao takav, često je postavljan u lutkarskim pozorištima jer je već sam po sebi lutka. Uprkos tome što je čest junak na sceni, reditelj Mateo Spijaci i glumac Miha Bezeljak u predstavi „Pinokio“ Lutkarskog pozorišta Maribor uspeli su da pruže novu, svežu i originalnu perspektivu na protagonistu Karla Kolodija. U centru njihovog istraživanja jeste motiv promene, od lutke do čoveka. I odgovor je genijalan u svojoj jednostavnosti: usled činjenja greške, Pinokio se menja. Greške i grešenje nas čini ljudima.
Kada se način pripovedanja, forma i priča poklope, publika može samo da sedi, gleda, treperi od uzbuzđenja i upija. To se desilo mariborskom „Pinokiju”. Oda pozorištu data je i samim početkom predstave kad nas glumac u holu poziva da uđemo u gledalište i dok prisustvujemo njegovim poslednjim popravkama scenografije i rekvizite. Tako, iz neposredne interakcije, spontanog ćaskanja i šale, vođeni kikotom i hodom po najmekšoj prašini drveta, ulazimo u svet predstave. Izvanredni, spontani, duhoviti i harizmatični Bezeljak je i animator i glumac-narator, i autor Kolodi, i Đapeto, a na kraju i sam Pinokio. Glumac naglo, ali vešto menja svoju poziciju pričanja priče i odlično pliva u fluidnosti. Pinokio, s druge strane, započinje kao komad neobrađenog drveta kojem pomažu stolarski alati. Teatar objekata sam po sebi dopušta pregršt mogućnosti i deluje kao da su svi potencijali ispitani u slučaju parčeta drveta, drvenog čekića i alatki za obradu drveta. Takođe je uzbudljiva progresija korišćenja lutki od apstrakcije do konkretnog torza glumca: počinje se sirovim drvetom, pa izrezbarenim komadom drveta, zatim predmetima od drveta (mastionica i kocke sa slovima u sceni škole), marionetom (kad se Pinokio pretvori u magarca), figurom od drveta (bez niti i žica kakve imaju marionete; u sceni kad je Pinokio u utrobi kita). Dakle, kako junak pravi greške, kako doživljava promene, tako i lutke postaju konkretnije obrađeno drvo (dizajn lutaka i scene Primož Mihevc). Nakon poslednje greške Pinokio postaje čovek i tako je istesan njegov identitet. Umesto da se drže lekcije o moralu ili da priča o Pinokiju služi za zastrašivanje od pogrešnih odluka, ovaj Pinokio sugeriše važnost procesa i učenja. Autori su izbegli nepotrebne psihologizacije, podcrtavanja, banalnosti, potcenjivanje znanja publike (predstava je namenjena uzrastu 15+), a primat dali slavljenju lutkarske umetnosti i šansi da se iz svakog neuspeha proba ponovo, bolje, pa možda i samo da bi se bolje pogrešilo.
Isprva, scena podseća na majstorsku radionicu smotanog i neurednog stolara, ali to samo dodaj neverovatan šarm čitavoj priči i ni u kom slučaju ne označava sklepanu predstavu. Iako su na sceni dve police (ili bi bolji opis bio drvena kofera?), čini se kao da bi čitav kosmos mogao da se sačini od dasaka i piljevine oko njih.
Bravo za Maribor! I hvala za zaigranost, poštovanje i uvažavanje publike, za nepretencioznost, za priču i ljubav prema lutkarstvu!
Divna Stojanov