U okviru pratećeg programa 3. Novosadskih pozorišnih igara Pozorište mladih izvelo je predstavu "Zločin i kazna", monodramu koju je u režiiji Emilije Mrdaković igrao Aleksandar Milković. Gosti su bili oduševljeni predstavom, isticali su kompleksnu i preciznu igru glumca, a evo i utiska koji prenosi portal "Hoću u pozorište" Tekst pod naslovom "Nisu nam uvek neophodni razgovori u četiri oka, pa ni razgovor uopšte" osvrt je na ""Zločin i kaznu". 

Omiljena fraza „Zucker kommt zuletzt“ (njem. Šećer dolazi na kraju) znači da najbolje dolazi na kraju, no takvom ne bih opisala predstavu „Crvenkapa“ autorice i redateljice Luane Gramegna, u produkciji Zaches Teatro iz Firenze (Italija), kojom je završio takmičarski program Trećeg međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre“ (8.-15.5.2024.).

Publika odlazi gledati bajke očekujući poznati sadržaj, pa kod priče o Crvenkapici (koja je dobila nadimak, jer je uporno nosila crvenu kapu) imamo određene zadane scene: noseći bolesnoj baki hranu, djevojčica sretne vuka koji ju nagovori da za baku nabere cvijeće, jer on želi prije nje stići do bake kako bi je pojeo. Vuk, preobučen u baku, zavara Crvenkapicu, pa i nju pojede. Omiljena verzija (braća Grimm) je lovac spasitelj koji izvuče baku i unuku žive iz vukovog trbuha, a samog vuka napuni kamenjem, dok u drugom slučaju (Perrault) priča završava guta njem Crvenkapice. Predstava „Crvenkapica“ kazališta „Zaches“ unosi prilično pomutnje u razumijevanje ove priče, jer nakon što majka i Crvenkapica (Enrica Zampetti, Amalia Ruocco) koreografiranim pokretima pripreme hranu za baku (beskonačno dugo mijese tijesto), Crvenkapica se uputi kroz šumu do bakine kuće (po svemu sudeći noću ?!). U šumi je zatekne grmljavinsko nevrijeme, koje jako, jako dugo traje i izaziva konsternaciju (i plač) kod većine djece u publici (ni glazba Stefana Ciardija nije zvučala baš prijateljski). Zastrašujuće nevrijeme prati zlokobni šum stabala (prikazanih sjenama), među kojima se pojavljuje kontura vuka (Gianluca Gabriele) koji slijedi Crvenkapicu. Susret neočekivano (pa i teško shvatljivo) dovodi do zbližavanja njih dvoje (koje je tim problematičnije, budući da vuk ubrzo odjuri do bakine kuće gdje, korištenjem sjena, proguta baku. I tu priča prestaje... Jer, po svemu sudeći, mi uopće nismo gledali bajku, nego san djevojčice kojoj je majka prije spavanja ispričala bajku o Crvenkapici. Valjda?!

Dakako, autorsko je pravo intervenirati u zadani sadražaj, ali nisam posve sigurna da ima smisla odabrati poznati sadržaj i onda ga izokrenuti do neprepoznatljivosti, razbucati atmosferu i suštinski poremetiti odnose među likovima. Također su mi nejasni određeni režijski postupci, jer dok je za lik vuka logično koristiti maska (mada ukupni dojam nije nimalo „vučji“), ne vidim zašto se lica majke i Crvenkapica kriju ispod maske (djevojčica djeluje gotovo izbezumljeno), jer se tako blokira iskazivanje osjećaja (cjelokupni dizajn Francesco Givone).

Po neka poetska scena ili vizualno dopadljiva slika nisu bili dovoljni da zadrže pažnju mališana (7+), ali niti nas odraslih (x+).

 Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr i virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

Mladi koji su dolazili da gledaju predstave na 3. Novosadskim pozorišnim igrama, čini se da su uglavnom zadovoljni viđenim, da su neke predstave uveliko zadovoljile njihove umetičke i ljudske kriterijume, dok su na neke, logično, zaradile i neke primedbe.

Generalni utisak je da je koparska predstava “Dnevnik Ane Frank” važna kao svedočanstvo na jedno užasno vreme, kao podsećanje da se priča koju je Ana Frank zaista doživela nikada ne bi smela ponoviti, posebno u kontekstu ratova u kojima neka nova deca, u podrumima, u Gazi i Siriji, Ukrajini npr, sede i strepe.

Druga festivalska predtava “Dnevnik Adrijana Mola” veoma se dopala deci. Poistovetili su se s Adrijanovom pričom, bila im je utešno videti da njihovi, mladalački problemi nisu samo njihovi, već generacijski. Veoma im se dopao komički ton predstave i to što su svi problemi gledani kroz tu vizuru. Zamerka je da su samo problemi u odnosima među ljudima prebrzo, bez jasnog razvoja radnje, rešavani, što u životu nije baš čest slučaj.

Bugarska predtava “Ja, Sizif” oduševila je mlade koji su govorili na Okruglom stolu mladih kritičara. Dopalo im se kako je glumac igrao nemirne, uskovitlane misli sizifovske, čak i onima koji su prvi put čuli za mit o Sizifu.

Za predstavu “Hic sunt dracones” rekli su da im je u početku bila jako čudna, tek kad se počela razvijati – zanimljiva, ali u ishodu nejasna.

Slično su govorili i o “Plišanoj revoluciji”, čiji im se prvi deo dopao, jer se se takođe poistovetili sa sitaucijama koje su u njemu videli, dok im je drugi, agresivniji deo bio malo konfuzan. Problematične su im pak bile poruke u predstavi, nije im bio u redu način na koji se se govorilo o menstruaciji i ženama koje je imaju, kao i kenselovanje pojedinih junaka međusobno, bez jasnog stava da to nije u redu.,

Predstavu “Klovn i njegova deca” mladi nisu gledali, jer nije bila za njihov uzrast, dok su neki učesnici razgovora rekli da ona nije trebalo da se nađe u selekciji, ali da bi bilo u redu da se igra u Dunavskom parku.

Za “Grad svetlosti” rekli su da im je bila jako poučna predstava i da je jako dobro znati ponešto o istoriji svog grada. U toj predstavi bilo im je važno što su čuli neke istorijske činjenice o Kragujevcu, poput priče o Šumaricama. Na pitanje, šta bi u Novom Sadu bila svetla grada, nabrojali su neke istorijske spomenike, novosadsku raciju koja se ne sme zaboraviti, a ako su svetlost ljudi, to bi za njih, rekli su, bili npr. njihovi pedagozi koji ih uče u Dramskom studiju Pozorišta mladih - Slavica Vučetić i Slobodan Niković.

O predstavi “Hotel” čulo se samo da je bilo zbunjujuće što je ona zapravo namenjena odrasloj publici, a ne deci. Interesantno je da je to jedina predstava posle koje su deca koja su je gledala rekla da ništa nisu razumela.

Na kraju razgovora čulo se još da je “Mala Frida nazaokruženija predstava s plemenitom i jasno definisanom porukom, dok je “Crvenkapa” tematizovana komentarom jednog dečak koji ju je gledao i na kraju uzviknuo: “Hvala bogu da je gotovo.”

 Snežana Miletić

Tribina “Šta mladi traže u pozorištu”, koja je održana u Pozorištu mladih, u okviru Novosadskih pozorišnih igara, otkrila je niz zanimljivih detalja, za pozorišnu struku čak potpuno iznenađujućih o tome šta bi mladi gledali u pozorištu, šta gledaju, kakve su im pozorišne navike, šta im znači i kako razumeju pozorište...

U razgovoru, koji je precizno i znalački vodila dramaturškinja Divna Stojanov, u kojem su učestvovali đaci Karlovačke gimnazije, zajedno sa profesorkom književnosti Sandrom Urban, te nekoliko maturanata profesorke Jelene Kvočka, prisutni glumci, reditelji, direktori pozorišta, novinari, profesori sa Filozofskog fakulteta, imali su priliku da čuju fantastična, izuzetno korisna zapažanja o našem teatru.

Najsnažniji utisak sa tribine je da je mladima pozorište uteha za stvarnost u kojoj danas živimo. U pozorište idu po katarzu, a nju, kažu, donosi dobra predstava. Za njih je to ona koja ima dobru priču, koja im je važna u trenutku života u kojem su. Ushićeni su kada su svi segmenti predstave dobri u njoj, od scenografije i kostima do režije i glumačkog dela.

Ustvrdili su da su uvek gladni pozorišta, ali da neće da gledaju bilo šta. Vrlo su verzirani u čitanju repertoara i pronalaženju onoga što ih se tiče. Nije im teško da neke predstave, koje vole i smatraju izuzetnim, gledaju i po nekoliko puta, a onima koje im se na prvo gledanje nisu dopale, a drugim jesu - skoro uvek daju drugu šansu da bi se uverili u svoj sud.

Idu u sva tri pozorišta u Novom Sadu, odnosno gledaju predstave koje se prave na četiri novosadske pozorišne adrese (četvrta je Pozorište “Promena”), a ponekad na te grupne odlaske u pozorište vode i roditelje. Više vole da gledaju predstave u društvu, jer onda posle njih mogu da polemišu o viđenom, a rasprave o predstavama od prethodne večeri protegnu se i na časovima srpskog sutradan.

Neki od karlovačkih đaka rekli su da to kakva je neka predstava - dobra ili loša - doživljavaju psihosomatski. Posle nekih, danima ne mogu da dođu sebi, zbog onoga što ih je duboko uzdrmalo i potreslo. Zbog onih drugih, koje im “nisu legle”, ili su ih svojim nekvalitetom uvredile, u stanju su da se satima raspravljaju.

U najbolje predstave u Novom Sadu ubrajaju “Tri zime” u Pozorištu “Promena”, “Nebeski odred”, “Laundž”, “Ko je ubio Dženis Džoplin” i “Neodustajanje” u Srpskom narodnom pozorištu, potom “Neoplantu” u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz, te “39 stepenika”, “Bogojavljensku noć”, “Kosu” i “Zločin i kaznu” u Pozorišta mladih.

Jedna karlovačka maturantkinja rekla je da je samo proteklog marta odgledala čak deset predstava. U pozorište prevashodno idu sa svojom profesorkom, koja uvek pažljivo bira, najpre to koju će predstavu prvo da vide. Čini se da im više leže tragedije od komedija, ili do sada nisu nabasali na neku jako dobru komediju, osim “39 stepenika”.

Kategorični su bili u tome da ne vole tezgaroške predstave, odnosno, kako su rekli “spakovane predstave”. Nemaju omiljenog reditelja, ali su u stanju da rediteljima pišu na fejsu ako su im njihove predstave pokvarile veče.

Smatraju da pozorište uči kritičkom mišljenju i da može da pomogne u rešavaju nekih – naizgled - bezizlaznih životnih situacija, ili doživljaja punih dilema, da može da uteši i podseti da su i neki drugi ljudi prošli kroz slične dileme i probleme i da su ostali živi i zdravi. Veruju da je važno da pozorište govori o nečem bitnom, što ih se tiče, što se tiče svih nas kao društva, a ne da se bavi nekim tra la la temama. Posebno je važno, istakli su, da se bavi temama o kojima se u ovom društvu ne priča.

Iz svega rečenog čini se da deca nepogrešivo umeju da osete i prepoznaju kvalitet, ne samo na osnovu nekog emotivnog doživljaja, već na osnovu činjeničnog stanja na sceni. koje uključuje sve elemente umetničkog dela. I da umeju da cene uloženi trud umetika.

Na propitivanje prisutnih pozorišnih stvaralaca, šta bi voleli da gledaju u pozorištu, koje su im teme važne, najpre je odgovorila profosorka Urban, koja je uveliko zaslužna za ljubav koju karlovački đaci gaje prema teatru. Ona je mišljenja da se pozorište ne mora i ne treba prilagođavati mladima, već da je dovoljno samo praviti dobre prestave – ponuditi im prave stvari u koje spadaju sve ovozemaljske teme.  To su teme odrastanja, ljubavne teme, raspad bivše zemlje i teret koji je ostao na mladim generacijama nakon te istorijske traume - transgeneracijske traume, teme pojeidnačnog i kolektivnog identiteta, nasleđa, ali i teme koje spajaju različite generacije, između kojih se - i kroz pozorište, smatraju đaci, mogu graditi zdravi komunikacijski mostovi razumevanja. Ustvrdili su da tabu tema u pozorištu nema.

Govoreći o tome šta im je oprostivo ili neoprostivo u nekoj predstavi, rekli su da mogu da oproste, ako ne štima neki detalj u predstavi, npr. kostimi ili scenografija, kao i da im je jako žao kad je većina glumaca dobra, a neki izrazito nisu. Pitaju se da li su ti koji se ne trude, ili nisu dobri, svesni toga, i što im to neko ne kaže ako nisu.

Pozorište mladih, organizator ovog susreta đaka i pozorišnih stvaralaca, koji su pažljivo slušali šta izuzetni karlovački đaci ne samo traže, već i šta imaju da kažu o pozorištu, obezbediće za njih besplatne ulaznice za nekoliko predstava s repertoara.

 Snežana Miletić