U Felinijevom filmu „Kabrijine noći“ junak izgovara: „Svi mi možemo da se pretvaramo da smo cinični, misteriozni i lukavi, ali kada se suočimo s čistotom i nežnošću, maska spadne sama od sebe.“. Posle gledanja „Slatkih riječi“ Gradskog kazališta lutaka Rijeka nije bilo gledaoca kome je ostala maska. Toliko je spontana, topla i umilna predstava.
„Slatke riječi“ u režiji Mateja Bizjak Petita nastale su po slikovnici Karla Noraca „Toliko te volim“, a izvode ih glumci lutkari-genijalci, precizni, okreteni, spretni Tilen Kožamelj, Petra Šarac i David Petrović. Lola kao svaki pravi hrčak ima krupne obraze, ali njeni nisu narasli od skladištenja lešnika i jabuka, već od lepih reči koje želi da podeli s drugima. Mama i tata su zauzeti, učitelj u žurbi, simpatija se pravi važan, brat je nezainteresovan, ljudi u autobusu neljubazni. Niko nema vremena da sasluša, a kamoli uzvrati slatke reči. Kada nabavi malu i veliku kutiju za čuvanje male i velike sreće, ona ponovo nailazi na zadirkivanje i ismevanje svoje simpatije i brata. Hrčkica Lola ni tada ne odustaje, iz njenih obraza će izaći slatke reči: od „dobar dan“ do „volim te“, svakome, pa i onome ko nema vremena i ko sam ne primećuje dobre i plemenite stvari i ljude oko sebe. To nas dovodi do kraja priče i pesme koja se pevuši od njenog početka: „Mi deca znamo, ljubav je naša snaga“ (muzika Damien Feliks). Ljubav, potreba i mogućnost da se ona iskaže, uzvrati i primi, čini decu (i hrčkove) mnogo snažnijim nego što misle da jesu.
Pored toga što je predstava dirljiva, nepretenciozna, emotivna i raznežila bi i najciničnijeg među nama, ona obiluje humorom. Tu su i duhovite replike na času matematike i zabavne reakcije Lolinog brata na dobijanje globusa, i smešno trubljenje trube u autobusu i komično simpatijino pevanje hip-hop pesme... Smehu doprinosi brza dinamika i maestralna animacija svo troje glumaca. Red kikotanja, pa red ozbiljne Loline zapitanosti nad slatkim rečima i tako je izbegnuta svaka i naznaka didaktičnosti u predstavi. Nama se saopštavaju pravila ponašanja i moć i značaj reči, ali zbog odličnog ritma nikada se ne stiče utisak da nam lekcije stižu sa pozicije autoriteta.
U dramaturškom smislu, za nekoga čiji obrazi nisu ispunjeni slatkim rečima, mogu se pronaći određeni nedostaci ili makar neodgovorena pitanja na neke od motivacija postupaka (recimo zašto brat odluči da joj se izvini), ali to ni najmanje ne utiče na stabilnost i tok priče. Predstava daje uputstva i sugestije za ispravna ponašanja, što je shodno uzrastu kojem je namenjena (3+). Jezik, pored toga što je nosilac slatkih reči, često se koristio i za stvaranje ritma igre (npr. dok Lola hoda uz točak za trčanje). Scenografija (kompletan dizajn Luči Vidanović) osmišljena je kao siguran prostor u kojem dominiraju predimenzionirani predmeti iz svakodnevice hrčaka (točak, merdevine, drvo), a pomenuti točak za trčanje asocira na Loline neprestane i uzaludne potrage za sagovornikom. Lutke Lole i njenog brata (ista lutka je i lik simpatije i prijatelja) načinjene su trodimenzionalno, dok su roditelji predstavljeni u vbidu jednodimenzionalnog crteža glave, kao oznaka česte odsutnosti ili poluprisutnosti u Lolinom životu.
„Slatke riječi“ suočile su nas s onim najčistijim, najživotnijim, najtananijim u nama. Od toga - ne samo da su nam spale maske zajedljivosti i ogorčenosti, nego je pitanje da li da ih uopšte i stavljamo. A i što bi? Hrčkici Loli je mnogo bolje kad primećuje i deli ljubav.
Divna Stojanov