Dok su još sasvim mala, većina dece od majki, baka, nekog starijeg i brižnog dobije na poklon prvi lutkarski teatar prstima na dlanu. Mnogi su slušali priču na dlanu: ovaj prst ide u lov, ovaj nosi pušku, ovaj jede krušku... Prsti su u tom igrokazu kao malene lutke na sceni-dlanu. Taj poklon, lutkarski teatar prstima, duboko je usađen u nama. Neverbalna predstava „Ša Duazo“ Frederika Felisijana iz trupe „Klub L Friks“, Bordo/Francuska, namenjena todlerima, upravo koristi ruke i prste kao lutke.
Publika čiji se uzrast uglavnom još uvek iskazuje u mesecima, a ne godinama, i kojima je ovo verovatno prvi susret sa pozorištem, prisustvuje nizu slika-scena u prirodi. Maleno biće izleže se iz jajeta, zmija hvata leptira, pauci pletu mrežu, Mesec izlazi, dve pečurke plešu, maleno biće čuje i prati muziku otelotvorenu skakutavom notom. Sam naslov predstave je kovanica francuskih reči za mačku i pticu, pa tako čitavu stvar možemo da razumemo kao pticomačku koja posmatra kretanje različitih bića u bašti da bi pronašla svoj pokret. Neki lete ili poskakuju, migolje se i puze, drugi jednostavno izađu i jezde kao Mesec na nebu ili padnu kao zvezde padalice, a postoje i oni koji su kao cvet prikovani za zemlju, pa je njihovo kretenja nalik ljuljuškanju kad ima vetra ili kad ih zmija zatrese, dok se muzika, odnosno nota, jednostavno prostire kroz baštu. Maleno biće posmatranjem i pokušavanjem otkriva načine kretanja. Predstava detetu vizualizuje osnovne pojmove: rađanje, pokret, muzički ritam, smenu dana i noći. Ovo je jedno tumačenje i povezivanje asocijacija i scena-slika u jedinstven narativ, ali on nije ispričan jednoznačno i fiksirano tako da se čini da je moguć, ali ne i jedini ispravan. Većina scena je bila kratka i funkcionisala po principu istraživanja pokreta, a zatim prelaska na drugo biće kada se jedno dovoljno ispita. Šteta je što nije postojala čvršća dramaturška struktura, jer je osnovna polazišna tačka dozvoljavala konkretniji način pričanja priče.
Vizuelna fascinacija predstave proističe iz dosledne primene tehnike crnog pozorišta, gde potpuna tama scenskog prostora omogućava da ruke i rekviziti postanu nosioci svetlosti i pažnje. Zahvaljujući preciznom dizajnu svetla (Ervan Kostadau), telo glumca ostaje nevidljivo, čime se postiže efekat nadrealne levitacije oblika i stvorenja koja kao da izranjaju iz ništavila. Ovo deluje hipnotišuće i eliminiše suvišne stimulanse iz okoline, fokusirajući tek probuđenu radoznalost publike na čiste simbole, na svetleću notu, Mesec ili treperava krila i na fantastičnu mikro-animaciju i pokretiljivost lutke tj. prstiju. Iako konstantni mrak ume da opčini, on jednako može delovati i zastrašujuće. Takođe, bolji efekat bi bio stvoren ukoliko bi publika bila bliža sceni.
Kroz igru dlanova i prstiju, „Ša Duazo“ pokazuje najmlađima da je igra uvek nadohvat ruke, a svet oko nas prostor stalnog čuda, dokazuje da čak i deo našeg tela može razbuktati maštu i da negujući detinju zapitanost i posmatrajući život oko sebe, trasiramo put ka dubljem razumevanju sopstvenog bića i kretanja. A to je poklon koje lutkarstvo najbolje može usaditi u nas.
Divna Stojanov