Danas su se na sceni Novosadskih pozorišnih igara pojavila mnoga čudovišta: razni jepuri, andraci, slute, a i sitni domaći beli miševi. Doneli su ih zrenjaninski glumci u predstavi inspirisanoj čudesnim Zrenjanincem Vojom Despotovim. Oživeo je Petrovgrad u svim svojim raskošnim bečkerečkim bojama. Utisak predstave je Kristian Kardoš, glumac koji je s izuzetnom odmerenošću, decentno, elegantno i posvećeno odigrao jednog od najčuvenijih bečkerečkih andraca, oličnog u pesniku Despotovu. U razgovoru posle predstave, Kardoš je govorio o svetu koji su kreirali iz Despotovljeve poetičnosti, današnjim zrenjaninskim jepurima i andracima, o tome kako živi glumac u svom gradu...
Ima li Zrenjanin danas neko pesničko čudo, nekog andraca - jepura kakav je bio poeta Despotov koji ume da se kao on igra rečima?
Bojim se da takvih ljudi više nema, on je bio jedinstven čovek. Jedan, jedini. Nažalost.
Zašto je to tako, šta mislite?
Verovatno zato što su vremena bila drugačija, to što Voja spominje u svojim delima i kako opisuje grad, kako je izgledao i kako je disao i funkcionisao, nestalo je. Sada je potpuno drugačije, sve se ubrzalo, nema se vremena ni za šta što traži vreme, koncentraciju, neku posvećenost. U pesnikovo vreme nije bilo tako i zato danas nema ličnosti sličnih njemu.
Dese li se katkad neki andraci i jepuri u pozorištu? Šta se tada zbiva, kako glumci žive s njima?
Uvek se neki andraci dese, a glumci se nekad lepo, a nekad malo manje lepo nose s njima, zavisi od situacije do sitaucije. Naravno, ne mogu se raditi samo lepe i vesele, teme, moraju se raditi i one teže. Tu smo, radimo, volimo to što radimo i jedva čekamo da radimo.
Glumac je uvek žedan da radi. Rade li se u pozorištu prave stvari?
To je vrlo diskutabilna tema, jer, subjektivno gledano, neke predstave mi se sviđaju zbog teme, glumaca, režije, svih segmenata koji čine predstavu, a neke mi se baš zbog teme ne sviđaju. I to otvoreno govorim kolegama.
Kakav je život glumca u Zrenjaninu?
Uh... Ajde da se ne žalim. Nije loš. Radimo, i to je dobro. Trenutno traje renoviranje pozorišta, nadamo se da će se završiti u roku koji su nam rekli da će biti. Ima i goreg...
Da razgovor zaokružimo utiskom o vašoj ulozi, kako smo i krenuli: zadivljuje kako ste govorili tekst, kako ste vodili priču, vaš glas, kultura govora, atmosfera koju ste svojim glasom kreirali. Je li glumcu to tek zanatski deo posla, ili mu je u ovakvim vremenima u kojima smo teško da se koncentriše, posveti, jer to uvek traži vreme i stvar je neke odluke, koja se mora doneti.
Naravno da nije uvek lako. Tekst u početku nismo ni imali, sami smo ga kreirali, zbog toga sam mislio da će učenje uloge biti lakše, ali nije bilo. Hteo sam da razigram tekst, ali onda mi je reditelj sugerisao da to ne činim jer u priči koju pričamo Voja već više nije dete. On je odrastao čovek koji nonšalantno govori svoju priču, dok ostali oko jega sve to pokazuju i prikazuju. Meni je važno da je naša priča autentična i da je vesela, i uvek pre nje koncentrišem se da je usisam duboko u sebe.
Snežana Miletić