Jakub Georgiev dete je glumačke porodice, njegovi su roditelji čak i osnivači jednog teatra u Ostravi. U “Pilotu i Malom Princu” bio je Mali Princ. O ulozi, saradnji sa Jakubom Maksimovim, temama koje kruže češkim teatroam za mlade i decu, te tome kakva su publika deca, govorio je posle predstave, koja je izazvala znatiželju najmlađe publike.

Kakvo je izgledao rad na ovakvoj vrsti pozorišnog materijala?

Bilo je dosta teško da radim ovu predstavu, jer je u pitanju tip lutaka koje mora animirati nekoliko ljudi, a dodatno je teško što sam 90 odsto predstave na sceni. Trebalo je biti koncentrisan i posvećen, dobro sarađivati sa rediteljem, osećati scenu tačno i  improvizovati, jer se reditelj dosta oslanjao na našu improvizaciju. Tokom rada, dosta smo menjali i tekst, pa je i tražilo dodatnu pažnju. Inače, prvi put smo u našem pozotištu radili ovakvu vrstu teatra.

Kakvu vrstu emocija ovakva vrsta rada budi u glumcu? Tekst govori o jednoj istorijskoj ličnosti, vrlo radoznaloj, širokih pogleda na svet i budućnost...

Uživao sam u radu, iako je on, kako sam rekao, bio težak. Volim “Malog Princa” i sve što ta knjiga znači mnogim detinjstvima. Naša predstava nije o njoj, već o burnom Egziperijevom životu. Ponovo sam čitao knjigu i, iako danas imam 25 godina, i imam sina od pet meseci, još uvek se nekako osećam kao mali dečak i bilo mi je vrlo zabavno - ne samo igrati ovu predstavu, nego i igrati se u njoj.

Deca su prilično ljubopitivo i pažljivo gledala predstavu. U početku im nije bilo jasno na kom to jeziku igrate, malo su većali, nije engleski, možda je slovenački, savetovali su jedni druge da se čita titl, a na kraju su odustali i od toga i pratili predstavu bez problema, na nivou scenskog jezika. Kakvi su vaši utisci o tome kako su pratili predstavu? Stalno razgovaramo o tome kakva im je pažnja, zanimaju li ih teme koje im i kako ih mi odrasli pripremamo u pozorištu... Šta im najviše pali lampicu za pažnju: tekst, pisac, tema, način igre, šta je tu presudno?

To je vrlo kompleksno pitanje na koje je teško precizno odgovoriti. Ako bismo znali odgovor, pravili bismo najbolje predstave na svetu. S koncetracijom dece je teško, jer jako je kratkog daha. Što s tiče knjiga i pisaca, “Mali Princ” je dobar primer dobre literature i potentnog materijala za igru u pozorištu. Svako ko ga je čitao, uvek bi pronašao nešto drugo što bi mu bilo važno. Nama glumcima danas je jako teško da se nosimo i takmičimo s morem kratkih videa, rilsa, koji su brzi, brži, sve brži i vrlo zavodljivi tako da počinjete da zavisite od te vrste adrenalina. Pozorišni ljudi pokušavaju da stignu tu brzinu, ali..

Možda je štos u tome da se sve uspori, možda je usporavanje nova brzina, tačna brzina za njih?

Moguće da bi i to trebalo probati. Sesti u pozorište, usporiti, prepustiti se predstavi, dati joj vremena...

Je li se večerašnja publika prepustila?

Deca su bila preslatka. Žao mi je samo što svi nisu mogli dobro da vide, posebno tu scenu Malog Princa i Lisice, to je divna scena, koja meni i lično mnogo znači, omiljena mi je u predstavi. Video sam da su klinci ustajali, pokušavajući da dokuče šta se to na sceni dešava.

Kakve predstave vi volite da igrate, a kakve da gledate?

Kada igram za decu, a prevashodno sam lutkar, volim da igram bajke. Ja sam i dramski glamac, moji roditelji su, takođe, glumci, ustanovili su jedno novo pozorište u Ostravi. Volim da gledam predstave jakog emotivnog naboja, nešto što me prodrma, želim da plačem u pozorištu.

Postoje li u Češkoj neki trendovi u lutkarskom pozorišu ili teatru za mlade? Neka tema, žanr?

Da, u trendu su teme koje se tiču mladih. Česi se danas dosta bave seksualnošću, to su teme za stariji uzrast. Bave se i transeksualnošću LGBT temama...

Da li su to tabu tema kod vas, kao u Poljskoj, npr?

Ne, ne, Češka je vrlo otvorena tim povodom. Sada radimo predstavu o incel potkulturi, biće to predstava za 14 plus uzrast. Smatram da je veoma važno govoriti o toksičnom maskulinitetu i o celibatu. To su teme iz dijapazona tema koje zanimaju mlade, jer su deo njihovog života. 

Snežana MIletić

Budući da gledam sve moguće predstave ne mareći za dob ciljane publike, zabezeknem se kada shvatim da mi je bliska predstava za djecu 3+ (mada sam ja n+) kao što mi se dogodilo s predstavom „Avanture maloga Juju“ autoricw Ivane Đula i Milice Sinkauz u režiji Renate Carole Gatica i produkciji Gradskog kazališta lutaka Rijeka, Rijeka, Hrvatska kojom je započeo drugi dan „Novosadskih pozorišnih igara" 2025. (Pozorište mladih Novi Sad, 8.5.). Predstava je nastala prema pjesmi za koju su stihove i glazbu napisali Žarko Roje i Petar Bergamo i čiji početak „Bila mama Kukunka, Kukunka/ bio tata Taranta, Taranta/ imali su maloga Juju“ ne sluti na zlo, sve dok se u nastavku se sazna da je krokodil, dok su oni bezbrižno šetali duž obale rijeke Nil, oteo mališana. Roditelji su počeli moliti krokodila da im vrati sina, na što je ovaj pristao u zamjenu za pečenoga vola. Na koncu se sve sretno završilo: krokodil je dobio vola, a mama i tata maloga Jujua. Autorice su iz ove zgode razvile priču u kojoj prikazuju Jujua koji jako voli sve životinje i zna njihov jezik (redovito se s njima druži u zoološkom vrtu) ali se jako boji krokodila i zaobilazi njegov kavez. Priča (pripovjedač Zlatko Vicić) prati razgovore Jujua (Tilen Kožamelj) i životinja, pri čemu ansambl odlično imitira pokrete (suradnik za scenski pokret Damian Cortes Alberti) i glasanje životinja (neke interpretacije su izuzetno maštovite poput recimo „govora“ riba) uz stalno pozivanje na pjesmicu u kojoj mama (Andrea Špindel) i tata (David Petrović) pregovaraju s krokodilom (Damir Orlić). Alena Pavlović je izvrsno uskladila scenografiju, objekte i kostime (dizajner svjetla Sanjin Seršić) pa različiti bijeli kostimi s ponekom zelenom naznakom, pleteana maska krokodila i brojna neobična drvena glazbala (skladateljica Ivana Đula) daju izvedbi ugođaj na razmeđi stvarnosti i snovitosti. Gatica je izuzetno inventivna redateljica, pa čak i ako je, prema njenim riječima, preko pjesme o Juju počela učiti hrvatski jezik, nije stala na pukoj priči nego se pozabavila strahom i njegovim prevladavanjem. Naime, Juju je jedne noći sanajo da ga je krokodil ugrabio, pa je odlučio naučiti sve o krokodilu i rijeci Nil koja je krokodilov pravi dom i to mu ispričati. Uglavnom, juju je počeo posjećivati krokodila u zoološkom vrtu i pričati mu, sve dok jednoga dana nije otkrio prazan krokodilov kavez: ovaj se vratio kući i poslao malome Juju razglednicu. Duhoviti stihovi, odlična scenografija, nadahnuta glazba i uigrani glumci, oformili su punokrvnu predstavu, u kojoj se isprepliću dramska igra, maštovito glazbeno ostvarenje i lutkarski mišljena izvedba.

U pozorište ne idu toliko često - najčešće jednom mesečno, poneko dva puta. Neki zato što imaju previše obaveza, pa ne stižu, a neki bi išli i češće da imaju s kim, što mnogo govori i o usamljenosti koju osećaju, a to bi opet mogla da bude velika teatarska tema za neku buduću predstavu.

Najčešće ih na predstave vode njihovi profesori, a u teatar ne bi da idu s roditeljima. Gledaju predstave u sva tri novosadska teatra, a odlaze i u beogradske - po preporuci svojih profesora, uglavnom sa njima.

Neki od njih smatraju da je film taj koji na bolji, precizniji način govori o životu. Tiče ih se pozorište koje ih vidi, koje govori o njima, ali ne samo o njihovim problemima. Važno bi im bilo da u pozorištu čuju da je u redu da ponekad i pogreše, da je u redu da ne budeš u redu, da čuju da je ok da ponekad i nema rešenja, i da se sme i pasti...

Jedna od srednjoškolki kaže da bi u pozorištu rado gledala neku junakinju, koja kao i ona sama oseća grižu savesti, jer, tražeći bolji život za sebe, želi da ode iz ove zemlje, iako bi radije ostala u svojoj domovini. Dodala je da bi joj značilo ako bi joj neko sa scene rekao da je u redu što odlazi i da ne treba da se oseća loše zbog toga.

To je ukratko rezime onoga što su novosadski srednjoškolci rekli na tribini “Šta mladih traže u pozorištu”, održanoj 8. maja u okviru pratećeg programa “Novosadskih pozorišnih igara”, koje je organizovalo Pozorište mladih. Šta mladi imaju da kažu slušali su glumci, reditelji, novinari, profesori glumačkih akademija, dramski pisci, dramaturzi, producenti, direktori pozorišta...

Srednjoškolci smatraju da je za pozorište potrebno imati neko predznanje o onome što se gleda. Priznali su da ne vole duge predstave i otkrili da se ponekad dešava da im se neko iz društva/škole smeje kada kažu da idu u pozorište. 

Neki od njih istakli su da ih jako zanima kada se pozorište bavi aktulenim životom, kada govori o društveno-političkom trenutku ove zemlje, jer se to tiče njihove budućnosti i njihovog života.

Na pitanje koje su ih predstave dirnule, koje su ih se ticale i koje su na neki način uticale na njih, više njih je apostrofiralo predstavu “Kosa” Pozorišta mladih. Nekome je ta predstava bila povod da se zbliži s ocem, njegovom generacijom i onim što je šezdesetosmaštvo, kao simbol pobune i preokreta, značilo, a za sve njih zajedno - to je epopeja o slobodi, osvajanju slobode i borbi za slobodu. Žao im je što se ta predstava još uvek ne igra, posebno u ovom društveno-političkom trenutku, u kojem se i mi borimo za slobodu, rekli su.

Upravo je sloboda ta koju misle da mogu da nađu u pozorištu. Sam, teatar doživaljvaju kao široki prostor slobode. Objasnili su to rečima da se u teatru mogu izgovoriti i uraditi stvari koje u običnom životu ponekad i ne mogu da se urade ili kažu. Smatraju da je umetnost politična i da to uopšte nije nešto ružno ili pogrešno. Umetnost, pa time i pozorište, im je važno, jer na različite načine objašnjava život: kroz priču, temu kojom se bavi, muziku, slike, nekad i neku instalaciju, performans, ali prevashodno deleći emocije sa publikom.

Jedan od srednjoškolaca je rekao da mu je u poslednje vreme bilo jako važno da povodom aktuelne društvene situacije vidi sasvim konkretne poruke u pozorištu. Naveo je da ga je vrlo diralo i motivisalo kada je poslednjih nekoliko meseci viđao glumačke akcije pre i posle predstava. 

Neki od učesnika tribine primetili su da pozorište može biti i prostor pronalaženja sebe, jer se često dešava da mnogi ljudi lutaju u potazi za tim ko su i šta bi želeli da rade. Pozorište je za njih jedan od mogućih načina da čovek sebe razume i prihvati, da razume druge i prihvati da su drugi ljudi - moguće - i drugačiji.

Jedna srednjoškolka je rekla da bi volela da gleda, kako je rekla, “haotične i šaljive predstave”, koje nisu toliko ozbiljne, a govore o mladima. Takva je za nju bila predstava “Tajni dnevnik Adrijana Mola” Pozorišta "Boško Buha", koju je gledala na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Ta je predstava, dodala je, na dobar način pokazivala kakvi su tinejdžeri, koji su njihovi problemi, strahovi i brige.

Tokom razgovora bilo je sugestija da se obrati pažnja na neke nove probleme mladih, problema koje donose nove životne okolnosti, poput interneta, telefona, anksioznosti koju donose gedžeti... Na ovu primedbu referisala se jedna bivša srednjoškolka, danas studentkinja, koja veruje da nema potrebe izmišljati nove teme, jer sve što upliva u naše živote i utiče na njih, obrađuje se kroz večne, ključne teme našeg postojanja, koje su važne - kako za mladog čoveka, tako i za čoveka uopšte, a to su: ljubav, život, smrt, strah, usamljenost. Kao primer, navela je to da usamljenost osećaju i  četrnaestogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci. Jedino se menja pozornica, poentirala je.

U pozorištu, opšti je utisak na osnovu izgovorenog na ovoj tribini, da mladi vole da čuju i vide dobre tekstove – klasiku, recimo, pa u tom kontekstu ističu Simovićevo “Putujuće pozorište Šopalović” koje su gledali u JDP-u. I novosadsku “Hasanaginicu”, koju igraju u Novosadskom pozorištu, naveli su kao delo vredno pažnje, jer vrlo kompleksno govori o životu žene od pre nekoliko stotina godina, a istovremeno struktuira i položaj žene danas na Balkanu. Dopadaju im se i "Naši dani", jer opet govore o nečemu o čemu razmišljaju ovih dana. Mladi su posebno istakli i predstavu “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta, jer smatraju da je ona kompleksno i kompletno umetničko delo, koje gledaoca pokreće u svakom smislu: emotivno, intelektualno, vizuelno....

Na propitivanje koji bi tekst konkretno voleli da gledaju, jedan srednjoškolac je rekao Kafkin “Proces”, jer ono o čemu govori to delo mi trenutno vrlo snažno živimo, a to su borba i nada.

U razgovor su se uključivali i njihovi profesori i pedagozi koji su rekli da sintagmatski naziv Pozorišta mladih govori upravo najbolje o tome kime se taj teatar treba baviti – mladima, a njima je važno da ih se vidi, kako u žviotu, tako i u pozorištu.

Snežana Miletić.

Kritika by Olga Petrović

„Mudre“ glave često raspravljaju o primjerenosti „teških“ sadržaja (neizlječiva bolest, smrt roditelja ili razna stradanja) u predstavama namijenjenim djeci, ali im nimalo ne smeta priča o Crvenkapici (u kojoj vuk proguta nju i baku) ili o Snjeguljici (u kojoj je maćeha-vještica uporno pokušava ubiti) ili o Pepeljugi (u kojoj je pomajka neprestance kinji). „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (7.-11.5.) počele su predstavom „Sjaj zvezda na plafonu“ autorice Johanne Thydel u dramatizaciji Tijane Grumić, režiji Damjana Kecojevića i u produkciji Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda, Srbija koja pripada „teškim“ temama i sudeći po reakciji mlade publike, proizlazi da je doista potrebno izravno govoriti o ružnim situacijama!

„Mama ima nešto da ti kaže“ uvodne su riječi kojima mama (Sunčica Milanović) svojoj Jeni (djevojčica – Drina Kecojević, adolescentica – Mina Nenadović, odrasla-Julija Petković) saopćuje („Pre sedam godina, četiri meseca i šesnaest dana“) da ima karcinom dojke što Jenin svijet ,do tada ispunjen školom i „žurkama“, odjednom mijenja. Teško joj je prihvatiti da mama više ne može sve što je mogla prije (a to potvrđuje i dolazak bake- Jelena Cvetković) a svoju tugu, želje i strahove više ne može podijeliti ni s prijateljicom Suzanom (Anđela Alavirević). Iako i dalje simpatizira Zahea (Mladen Lero) i izbjegava razredni par Ulis i Stefana (Nevena Kočović, Filip Stanković) i sama osjeća da se mijenja i da joj je sve teže prihvaćati maminu bolest („Ne mogu da je gledam u bolnici kako nestaje. To više nije ona“) pa pomišlja da se ubije ako mama umre. No, kako mamina bolest dugo traje, Jena postaje zrelija i spoznaje da je mamina smrt „obavezuje“ da živi (u završnoj sceni cijeli ansambl pjeva Konstraktinu pjesm „Mama“).

Žuto obojana scenografija Zorana Petrova s brojnim vratima (kroz vrata marširaju likovi iz Jeninog života) unosi vedrinu (dizajner svjetla Bojana Lazić) i taj kontrast između vizulanog i sadržajnog „promovira“ potrebu da se mlada osoba ne prepusti očaju (pomišljam na aktualnu žalosnu statistiku o velikom broju djece i mladih u psihijatrijskim ambulantama). Glazba (Adde Huumonen) vrlo dobro prati pojedine situacije, od bučnih zabava do sjetnih raspoloženja, dok kostimi malo variraju (Aleksandra Lalić), a mislim da pojedini istupi nisu bili nužni (momci u kupaćim gaćicama kako bismo shvatili da su vaterpolisti). Izmjene Jeninih svakodnevnih aktivnosti sa scenama bolesne mame (u kući a potom i u bolnici) izvedeni su na delikatan i jasan način, a odvajanje mamine postelje vidljivom preperkom „povezale“ su se prostorna i Jenina psihološka manifestacija. Zanimljiv je prijelaz između govora i tjelesnosti mlađe i starije Jene, Nenadović i Petković, ne samo u odnosu prema maminoj bolesti nego i u školskim akcijama. Vrlo je upečatljiv lik Ulisine majke, pripite i očito vrlo nesretne žene koju interpertira Jelena Ilić, a ponešto je nespretno koncipran lik razredne (Lana Adžić) jer su baš one često dobrodošlo „rame za plakanje“ (nisu uvijek bez veze!). Roman „Sjaj zvezda na plafonu“ je odličan izbor za prikaz određenih problema s kojima se susreću mladi ljudi (15+) ali mislim da bi manji broj ponavljanja i veća usredotočenost na pojedine scene, skratili trajanje predsatve i „zgusnuli“ priču... uvijek sam za princip „manje je više“.

Kritika by Borisav Matić:

Naslov predstave Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda Sjaj zvezda na plafonu locira nostalgičan osvrt junakinje Jene na njeno bezbrižno detinjstvo, simbolički prikazano plastičnim svetlećim zvezdama u dečijoj sobi. Junakinja će se tokom priče često prisećati tog sjaja, a uz pomoć nostalgije za spokojnije vreme, bar privremeno bežati od, pokatkad, surove sadašnjice, jer odrastanje svima, bar delimično teško pada, a Jeni naročito zbog njenih porodičnih okolnosti.

Kao čvrsto formiran žanr namenjen širokoj publici, u ovom slučaju pre svega starijoj deci i mladima, priča o odrastanju najčešće prati ustaljene konvencije, te se od gotovo svakog predstavnika žanra očekuje da tinejdžerski period prikaže kao težak, pa čak i traumatičan, ali da će rezultirati sazrevanjem i prevazilaženjem problema koji se nađu na putu. Na tom istom putu će neminovno doći do vršnjačkih prijateljstava, koja su ključna za formiranje ličnosti, zatim do prvih zaljubljenosti, kao i do komplikacije odnosa sa roditeljem/ljima. Svi ovi elementi prisutni su i u Sjaju zvezda na plafonu, a ono što svaku priču o odrastanju iz generičnog primera žanra pretvara u jedinstveno oblikovano umetničko delo jeste specifikum koji se ogleda u odnosima među likovima. U slučaju Sjaja zvezda na plafonu taj specifikum se ogleda u odnosu junakinje sa njenom majkom, koja boluje od raka dojke.

Predstava Malog pozorišta „Duško Radović“ zasnovana je na istoimenom romanu švedske autorke Juhane Tidel, dok je za dramatizaciju zaslužna Tijana Grumić, koja se slično oblikovanim pričama o bolu i čarima odrastanja, već bavila u svojim dramama (Kepler 452-B, Najusamljeniji kit na svetu i Fleke samo su neki do primera). Damjan Kecojević, inače član glumačkog ansambla ovog pozorišta, potpisuje režiju ove dirljive predstave koja je deo publike „Novosadskih pozorišnih igara“ ostavila sa suzama u očima.

Sjaj zvezda na plafonu najpre treba pohvaliti zbog bavljenja temom koja se i dalje smatra tabuom u društvu - kancerom dojke. Bolest majke ne samo što junakinju neminovno natera da sazri, već je suočava i s takozvanim „negativnim“ osećanjima, poput tuge, ljutnje, ali i stida, koji Jena oseća kada se njena majka, nedugo nakon hemoterapije, pojavi na školskoj žurci. Predstava ne zauzima osuđujući stav prema Jeninom sramu, već gaji razumevanje prema ovoj emociji, koja je neophodna lestvica u njenom emotivnom razvoju.

Budući da su kroz istoriju bildungsromani i priče o odrastanju uglavnom bili rezervisani za muške subjekte, a tek u skoroj prošlosti je došlo do prodora ženskih priča u ovakve narative, takođe treba pohvaliti repertoarski potez pozorišta i odluku autora da na scenu postave priču u kojoj su ženski likovi autonomni i uverljivo izgrađeni baš zbog toga što su ujedno snažni i ranjivi. Pored majke, junakinjin svet najviše određuju baka i dve školske drugarice, iako važnu ulogu igra i njena prva muška simpatija.

Autori dodatnu slojevitost i raznolikost ženskog iskustva postižu odlukom da junakinju igraju čak tri glumice. Dok Mina Nenadović igra tinejdžerku Jenu u kojoj se smenjuju mladalačka koleričnost i osećaj melanholije, Julija Petković igra stariju, zrelu i staloženu Jenu, koja je ujedno naratorka predstave i savetodavni glas mlađoj sebi. (Drina Kecojević se na samom početku i kraju pojavljuje kao treća, najmlađa Jena, mada namere blic-pojave ove treće junakinjine instance ostaju nerazjašnjene.) Ostali glumci svoje likove oživljavaju s dozom odmerene, možda čak i neophodne karikature kako bi se mlađoj publici pružila komika, a i kako se fokus ne bi previše skretao sa unutrašnjeg sveta protagonistkinje (od Lane Adžić u ulozi napadno radoznale razredne, preko Filipa Stankovskog u ulozi druga dizelaša Stefana, pa do Mladena Lera koji je sveden na funkciju junakinjine simpatije). U određenim slučajevima tipovi bivaju razbijeni tokom priče i pretvoreni u kompleksnije karakterne oblike, poput Jenine drugarice Ulis (igra je Nevena Kočović), koja na početku predstavlja konvencionalni tip popularne, seksualizovane devojke, ali kroz predstavu upoznajemo njenu ranjiviju stranu (odnos sa majkom koja pati od alkoholizma), kao i njen empatični donos prema Jeni.

Iako je trajanje predstave svega 90 minuta, čini se da je čak i to predugo. Priča u drugoj polovini kreće da meandrira baš onda kada publika očekuje emotivni krašendo, koji neminovno dolazi, a koji biva odlagan. Ipak, u pozorištu za decu i mlade nam neposrednije i iskrene reakcije publike mogu pomoći da preciznije odredimo domete predstave u odnosu na pozorište za odrasle. Očaranost publike, koja je prisustvovala izvođenju predstave na „Novosadskim pozorišnim igrama“, njena burna i bučna reakcija na kraju predstave i suze, koje su se pojedinima našle u očima, svedoče o snažnim kvalitetima Sjaja zvezda na plafonu, te se na malobrojnim zamerkama ne treba previše ni zadržavati.

Borisav Matić

Raskošna rapsodija zvukova, mašte i ljubavi, tako bi se ukratko mogla opisati riječka predstava “Avanture malog Juju”, koja nam je razvedrila kišni, drugi dan na ovogodišnjim “Novosadskim pozorišnim igrama”.

Vispreni glumci - pokretni, okretni i spretni, duhoviti i muzikalni, potpuno uronjeni u priču, koju pripovedaju na sceni i stoga nije čudno što ih je s ljubopitljivošću i pažnjom gledala i mala i velika publika: mala, jer su je snagom svog izvođačkog talenta uvukli u priču o važnim temama za svako dete - budućeg čoveka, a velika – jer su svojom darovitošću ozarili sećanja na mnoga prohujala detinjstva. Ispraćeni su povicima “bravo” i dugotrajnim aplauzom. Među glumcima, jedan od ravnopravnih, koji su zablistali, igrao je Tatu Tarantu. Posle predstave je govorio upravo on - David Petrović...

Ne može se igrati i bivati na sceni ako čovek nema maštovitosti, ljubavi, mira i nemira, koliko ste danas na sceni pokazali vi. Danas je to teško držati na okupu u sebi, jer živimo jedan posve lud i histeričan život, koji nas razvlači na sve strane. Glumac to mora da ume - kako uspeva?

Istina je, svet je izbombardovan svim i svačim. Nama je igranje ove predstave neka vrsta ventila, tu možemo da budemo deca, da se igramo baš kako se igraju oni, nesputano i maštovito. Zaista doživimo neku vrstu katarze dok igramo ovu predstavu. Mislim da nije teško biti staložen, pribran i u sebi držati sve to što pominjete, samo ako to želiš. Ne - ako imaš, jer to u sebi imamo svi, samo je pitanje odluke da li si hrabar da poradiš na tome. Uostalom, to je isto kao s tim kakav ćeš čovek biti – da li ćeš odabrati da budeš otvoren i hrabar, ili ćeš zatomiti neke stvari u sebi, ne dopuštajući da se one osveste.

Na osnovu iskustva susreta s publikom, šta biste rekli o koncentraciji publike? Da li se ona menjala kroz godine i u kom pravcu?

Već sam dvadeset godina u pozorištu i vidim vrlo dobro uticaj tehnologije na pažnju naše publike. Mi smo svi bombardovani, mi odrasli možda i umemo ponekad da se odbranimo, ali deca teško i retko. Primećujem da im danas treba više vremena da se koncetrišu, da uđu u priču i povežu s njom i nama glumcima. Takođe, primećujem da su grupe koje dolaze s učiteljicama i vaspitačicama iz vrtića mnogo pažljivije od onih npr popodnevnih kada su predstave za građanstvo i kada na predstave dolaze deca s roditeljima. Kada dolaze s roditeljima - mnogo je više žamora. a često se desi da deca nisu koncentrisana ili da su nemirna, pa im tada roditelji daju telefon da se smire, ili im daju da nešto grickaju. To smeta nama glumcima, a mislim da smeta i deci, jer pozorište je mesto gde treba da nauče kako se tu ponaša, šta je dovzoljeno, a šta nije. I roditelji bi tu morali biti deci primer. No, kako god, ona su u stanju da uđu u maštu i imaginaciju koju im kreiramo na sceni i da joj se prepuste. I uvek je sve bolje u pozorištu, nego kada npr. dođemo u neku školu ili vrtić da odigramo predstavu. Deca pozorište zaista doživljavaju kao neko posebno mesto.

Svaki glumac do kraj života biva i ostaje učenik, usavršava se, saznaje, upoznaje ljudske karaktere i situacije u kojima čovek može da se nađe, a da li glumac koji igra za decu mora da ima i neke druge sposobnosti, možda neku specijalnu osetljivost?

Možda pedagošku osetljivost. To sam otkrio kada sam i sam postao otac. Roditelj sam dvoje male dece od 2 i 5 godina i od tada zaista drugačije gledaš i soećaš decu. Sada mi je kao roditelju, npr u predstavi gde sam igrao oca, mnogo lakše da razumem niz stvari koje čine roditeljstvo. Prosto sam lakše došao do uloge. Ali na koncu, najbitnije je ovo: naći u sebi toplinu i razumevanje.

Kako treba igrati za decu?

Bez obzira što igramo predstave za decu, deci ne treba docirati. Ne treba im se obraćati podilazeći im, kreveljiti se,. Treba im jasno preneti poruku, oni nisu bedasti i glupi. Oni su samo mali, ali zaista sve razumeju.

Vaša predstava govori o strahu koji se prebrodi, pobedi. Da li glumac na sceni ima neke svoje strahove? Čega se boji glumac – inspicijenta, da će zaboraviti tekst? Čega se bojite vi?

Nisam često razmišljao o strahu na sceni. Uvek imam pozitivnu tremu uoči predstave, tremu da li će sve biti dobro. Uvek imam i veru u sebe, a mislim da je to u svakom poslu važno. Ne bojim se unapred da će se dogoditi nešto, ako se desi nešto zdravstvenog tipa, verujem da bismo se snašli. Možda se samo bojim loših predstava, voleo bih da me one zaobiđu, da ne budem deo njih. Nije lako igrati nešto što nije tvoj fah, posebno ako nije dobro. Važno je da si kompletno potpuno posvećen onome što radiš na sceni, jer onda i publika to oseti.

Snežana Miletić

Damjan Kecojević je glumac, na mnogim predstavama saradnik za scenski pokret, ali i reditelj. U Malom pozorištu “Duško Radović” režirao je predstavu “Sjaj zvezda na plafonu”, koja 7. maja otvara četvrte “Novosadske pozorišne igre”. O ovoj predstavi, tome kakvo pozorište zanima decu i mlade, šta za njih i kako treba igrati, te kako se njima pozorišno baviti u nimalo zdravom okruženju i aktuelnom društvenom trenutku, govorio je upravo povodom novosadskog izvođenja ove predstave.

Može li se u vremenu u kojem trenutno živimo gledati sjaj zvezda na plafonu? Da li je to važno i u ovakvih životnim okolnostima? Da li je važno i u okolnostima s kojima se suočava Jena - kao tinejdžerka, i kao kćerka, koja će uskoro ostati bez majke? Zašto su takve priče važne? Može li se čovek pripremiti za nešto za šta nikada ne može biti spreman?

Ne da je moguće, nego je neophodno. Upravo o tome govori i ova predstava, da, bez obzira na to što se dešava oko nas, što je ponekad uslovljeno teškim društvenim okolnostima, a nekad ličnim životnim situacijama, postoji jedan deo života koji ide dalje, tera da se ide dalje, pogotovo kada su mladi ljudi u pitanju. Mi prosto moramo da rešavamo i prevazilazimo situacije u kojima se nađemo. Npr. u danima kada je bila blokada RTS-a, u čijoj se neposrednoj blizini nalazi Pozorište “Duško Radović”, pokazalo se da su mladi ljudi, koji su tamo protestovali, imali potrebu da dođu u naše pozorište i vide ovu predstavu. Neke teme i neke stvari ne mogu se staviti na hold, ne može se pritisnuti pauza, pa se njima baviti kada za to dođe vreme. One prosto moraju da se urade kada su na redu. U društvenim okolnostima, u kojima smo sada, ponekad i predstava, koja govori o nekoj ličnoj temi, može da bude odmor. Čak iako je njena tema teška, može da bude odmor od apsurdne situacije, u kakvoj se mi nalazimo, u kojoj se borimo za neke opšte vrednosti, koje bi trebalo da budu normalne, a na kraju se ispostavlja da je to u Srbiji naučna fantastika.

Divna je delikatnost kojom se publici priča ova potresna priča o važnosti suočavanja s bolom, gubitkom, tragedijom, u slučaju ove predstave - smrću majke, a prethodno i bolešću. Fenomen suočavanja je nešto što mi mentalitetski nemamo izgrađeno, ali se čini da nove generacije to ispravljaju. One brže - ne samo da lociranju probleme, nego se i suočavanju s njima...

Ova predstava je, čak na neki način, manje potresna mlađoj generaciji, nego starijoj, jer mlađa možda ne može da sagleda sve ono što taj odlazak podrazumeva. Mi smo prosto navikli da su naši roditelji tu sa nama, čak i kada nismo mladi, uvek mislimo i nadamo se da će zauvek biti tu, iako znamo da je kraj - neminovnost života. Nijedna osoba nije spremna za tu vrstu suočavanja. Međutim, u našoj se kulturi te stvari guraju pod tepih i onda, kada se dese - mi utrnemo. Mi se ponašamo kao da kod nas postoji samo život, kao da smrt nije sastavni deo života. Kroz razgovor o smrti i konačnosti, mi i dalje ne možemo da se spremimo za njih, ali kroz određene sadržaje - možemo da preživimo te situacije. Ovu predstavu je, zbog teme kojom se bavi, podnošljivom za gledanje učinio sam roman. Iz njega, iako govori o bolesti, smrti, gubitku, izbija neverovatan život. Tu se vidi kako kod mlade osobe život može da preuzme i pogura dosta i zvuče da se teške i loše stvari prevaziđu.

 Kako je roman Juhane Tidel došao do vas?

 Kada sam prvi put, kao koreograf, radio u Švedskoj, bilo je to na predstavi “5boys”, sa Anjom Suša, u geteborškom "Baka teatru" za decu i mlade. Od scenografkinje predstave, koja je u tom trenutku radila na filmu po istoimenoj knjizi, čuo sam za taj roman. Bilo je to pre deceniju, ali sam na to posle potpuno zaboravio, dok igrom slučaja, pre godinu dana, nisam video da je roman preveden i kod nas. Pročitao sam ga u autobusu, na putu ka Bugarskoj, gde smo išli da gostujemo. Preplakao sam put, kolege nisu mogle da se načude šta mi je. Dok sam čitao, video sam roman na sceni, sve te jake likove, čak i podelu

Kada bi neki stranac gledao ovu predstavu pomislio bi kako pozorišta u Srbiji vode računa o svojoj mladoj publici, da se bave njima na pravi način. Da li je to posve tačno? Da li pozorišni stvaraoci osluškuju mlade, kakav je vaš utisak, ili ima više podilaženja, pa i neke vrste vređanja inteligencije tih mladih ljudi?

Što se tiče “Radovića”, tu postoji potreba da se pažljivo bira, da se repertoar prilagodi i adaptira situaciji i društvenim okolnostima. Tu je uvek i momenat s pitanjem, da li je nešto komercijalno, ili nije, dakle, ima li dobiti ili ne. Zanimljivo je, npr. da se ova naša predstava, kao apsolutno nekomercijalni projekat, po prodaji karata na blagajni, ispostavila kao najkomercijalni projekat u “Radoviću”. I to očigledno pokazuje da postoji ogromna potreba za kvalitetom, i za predstavama koje nas se tiču. U Beogradu se među mladim pozorišnim svetom govori da su trenutno dve najbolje predstave u Beogradu naš “Sjaj zvezda...” i “Tvoje i moje” Borisa Liješevića koje je režirao u “Buhi”. Dakle, pozorišta za decu i mlade preuzela su primat nad velikim pozorišnim kućama. Naravno, postoji tendencija da se pozorište za decu svedu na nešto što je zabava, na red pesme, red teksta - da se razumemo, ja nisam a priori protiv pesme i zabave, ali i iza toga mora da postoji neki smislen sadržaj. Moramo se baviti time šta plasiramo deci - ne samo po pitanju sadržaja i teme, već i na muzičkom i vizuelnom planu. Verujem da je u manjim sredinama možda teže, da moraju da vode računa i o komercijalnom momentu, ali se dese iskoraci i tamo, u Kraljevu npr, Kragujevcu, koji je doveo interesantane ljude iz Slovenije i Španije, pa je tamo nastao fantastični “Tihi dečak”, što opet pokazuje da svugde postoji potreba za dobrim sadržajem za decu i mlade. Kaaa je u pitanju praćenje i brige za scenu za mlade, mnogo je tu problema i predrasuda. Često ih nailazimo i u samo esnafu. Mi imamo publiku za Bitef i za Sterijino, ali moramo edukovati publiku koja će od malih nogu gledati predstave da bi posle mogla da prati i neki drugačiji sadržaj. Takođe, vidljivost pozorišta za decu i mlade u medijima je vrlo slaba. Kritike nema, retko se desi da neko napiše kritiku, a da ne govorimo o nekom prikazu sezone u jednom pozorištu za decu i malde. Dešava se i to da neka dobra predstava ne ode na neki važan festival, jer dolazi iz pozorišta za decu i mlade, što nije bio slučaj nekada. Ranije se gledalo je li predstava dobra ili loša, nije se vodilo računa o uzrastu publike. Dobra predstava je dobra za sve uzraste. U Skandinaviji, npr, gde često radim i često odlazim, pozorište za decu i mlade je najprogresivnije. Reditelji su najslobodniji, rade eksperimetne na tekstu, na planu forme... Priznati su, i u istom su rangu s drugim pozorištima, poput Dramatena, npr.

Pominjete manje sredine u Srbiji, u mnogima o njih ne postoje scene za mlade, pa ni scene za decu. Ponekad se u nekim od njih, incidentno, desi neka predstava. Zar ne bi bilo normalno i posve logično da svaki grad ima scenu za decu i mlade?

Meni ništa nije šokantno. Prekjuče sam, npr, dobio informaciju da je naše pozorište skraćeno za 30 odsto ukupnog godišnjeg budžeta. Nije to samo pitanje novca, već i tretmana. Onda mi je jasno zašto svi gradovi nemaju scene za decu i mlade - zato što se biraju drugi sadržaji, zato što je hleba i igara. Po njima - ne treba kritičko razmišljanje, ili političko razmišljanje, a politika nije loša stvar. To je rasuđivanje i sagledavanje socijalnih okolnosti. Ovoj državi očigledno nije potrebno da mladi ljudi misle svojom glavom. Kod nas, inače, i dalje postoji ono nasleđe iz doba komunizma, kada je svaki mali grad imao dom kulture. Tamo i danas postoji neka vrsta logistike, a postoje i neki uspešni mali privrednici koji bi mogli pomoći da se u svakom mestu napravi bar jedna produkcija za mlade. Zapravo, tu je osnovni problem to što mi nemamo kulturnu politku. Nama se kultura uvek svodi za nešto što je vezano za istorijsko i to prevashodno sredjevekovno, a to je rezultat nemanje kulturne politike. Možda se ovim novopokrenutim samoorganizovanjem, koje se desilo, nešto pokrene i  u tom smislu, možda se ljudi organizuju i po pitanju sadržaja, jer je sve ovo što se sada dešava za mene do pre godinu dana bio SF. Tako da, nadajmo se da će se neke stvari promeniti, jer mladi ljudi imaju drugačije potrebe. I uporni su. Drago mi je da moja deca mogu da imaju neke druge uzore -studente, profesore, đake, koji predstavljaju obrazovanu populaciju ove zemlje i što neće gledati samo finasijske aspekte života, jer smo se već pretvorili u sajber kapitalizam. Nadam se da će se desiti neka promena. Zapravo, već se desila. 

Šta vam se čini, da li mladi ljudi danas u pozorištu traže istinu ili zabavu, možda utehu za stvarnost u kojoj živimo?

Mislim da na sceni traže nešto u čemu mogu da se prepoznaju, s čim mogu da iskomuniciraju, da podele težinu ili radost. Puku zabavu mogu da nađu na drugom mestu, na splavu i u klabingu... Nemam ništa protiv toga, i to je neka vrsta sadržaja i ventila, ali da deca i mladi ne traže puku zabavu u pozorištu, u to smo se uverili i nedavno, kada smo pravili audiciju za novu predstavu, koju će u “Radoviću” režirati Anja Suša. Navodeći predstave koje vole i rado gledaju, koje ih se tiču, uglavnom su pominjali studentske predstave poput “Tri zime” i “Debele dame”, među njihovim utiscima bilo je jako malo JDPa, SNP-a, Narodnog pozorišta, što isto nešto pokazuje. Oni ipak traže nešto specifično i dosta se stvari tim povodom promenilo u poslednjih nekoliko godina.

Šta mislite da deca ovih dana vrte u svojim glavama, dok gledaju i slušaju sve ovo oko nas: blokade, neke čudne ljude na ulicama, minute ćutanja, glumce u pozorištima koji pre ili posle predstava poručuju nešto publici, obeležavanje godišnjice masovnih ubistva, pad nadstrešnice i događaje posle...

Trudim se da svojoj deci nešto i objasnim, ali ne mogu u potpunosti. To će ih jednom dočekati, jer ova vrsta eklektičnosti života danas u Srbiji, pa i u svetu, zahteva da se te stvari procesuiraju. Što je nemoguće, jer ne može se obraditi tolika količina informacija, i onda je najbitnije da se nekako sačuva baza, šta god ona bila: porodica, prijatelji. Sačuvati zdrave atome i graditi mikrokosmos. A deca su sigurno zbunjena. Oni mogu da konzumiraju određenu vrstu sadržaja, koliko mogu da podnesu, jer su mali. Vidim da se ovi stariji razredi osnovne i srednje škole vrlo dobro bore, imaju svoje stavove, ali u njihovom društvu su i druga deca, koja imaju i drugačije stavove. I sad je pitanje kako to pomiriti. Mi ćemo se posledicama ovog vremena baviti za nekih pet godina, nadam se, samo nikako stvari ne smemo da guramo pod tepih. Zašto se nije obradila tema “Ribnikara” i onog što se desilo sutradan – što je ostavilo traumu na mene i mnoge ljude, a decu pogotovo. To se i dalje ne obrađuje, samo se pravi supstitucija: u Beogradu dani zabave u dane tuge i sećanja. Potpuna beslovesnost. To više nije ni bezobrazluk. Nemam reč kojom bih to nazvao. Mene uopšte nije briga kojoj stranci pripadaš, gledam samo kako radiš i deluješ, ali očigledno da većina deluje u kontri. Ne možemo da bežimo o života i onog što se dešava. Upravni odbor nas pita, zašto nema komedija? Pa ne možemo na repertoaru imati komediju tek da bismo je imali. Ono što smo prošle godine osmislili oko repertoara, danas više nema smisla. Na repertoaru moram da obradim ono što su društvene okolnosti, inače ću biti prevarant - biću fejk, kao neki ljudi oko nas. Zato moramo da idemo ukorak s onim što se dešava, inače je naš sadržaj besmislen. Može i komedija, ali s razlogom, mora da postoji razlog zašto ona, pogotovo kada su mladi u pitanju. Neko nam zamera da nam je repertoar mračan, mada ostvarujemo plus na blagajni. Pitam se šta bi tek rekli da smo u minisu. Kako god, mi pre svega moramo imati na umu da nas finasira grad, da su to pare poreskih obveznika i da smo mi dužni da vodimo računa o kvalitetu sadržaja koje nudimo.

Snežana Miletić

Portret Damjana Kecojevića: Jelena Janković

Predstave izvedene na prva tri dosadašnja naša festivala pamtimo po važnim porukama reditelja, poetskim slikama i glumačkim izvedbama. Ukratko – po etici i estetici, koje je prepoznavala naša publika. U toj publici, ključnu ulogu od početka imala su deca i mladi, koji tek grade svoj pozorišni ukus i stav o životu.

Imajući upravo to na umu, osmišljen je program Okrugli sto mladih kritičara. Propitujući umetnike o razlozima - zbog kojih su, i o junacima - o kojima su, pravili predstavu, diskutujući o upotrebi znakovnog jezika, animaciji, ulozi svih aktera predstave, mladi razvijaju kritičko mišljenje, kulturu dijaloga, toleranciju, razumevanje. Ujedno to je i način da Pozorište mladih neguje i razvija novu publiku. Voditeljka ovogodišnjeg Okruglog stola mladih kritičara je Danica Rajković.

Program počinje u 15 sati, na Maloj sceni. Ulaz je slobodan. 

Četvrte “Novosadske pozorišne igre”, Međunarodni pozorišni festival za decu i mlade, ovog maja u Novi Sad dovode sedam predstava iz celog sveta. Od 7. do 11. maja u Pozorištu mladih, u okviru takmičarskog programa, gledaćemo ostvarenja umetnika iz: Kanade, Španije, Hrvatske, Slovenije, Francuske, Češke i Srbije. Selektor festivala bio je Aleksandar Ćurčić.

Ovogodišnji žiri čine: dramaturškinja Divna Stojanov, rediteljka Tamara Kučinović i kostimografkinja Irina Somborac.

U okviru pratećeg programa biće izvedene tri predstave Pozorišta mladih: “Drakon”, “Crvenkapa” i "Čarobnica iz Ulice Bonžur”. Biće to prilika da stučna publika, koja gostuje na festivalu, vidi neke od najboljih predstava Pozorišta mladih.

Prateći program i ove godine donosi dva polemička događaja - tribinu “Šta mladih traže u pozorištu?” i Okrugli sto mladih kritičara. Sve upotpunjuju susret sa književnicom za decu Jasminkom Petrović i izložba Milice Grbić Komazec, stalne saradnice Pozorišta mladih. Na ova četiri događaja ulaz je slobodan.

„Novosadske pozorišne igre“ održavaju se uz finansijsku podršku Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada, a Pozorište mladih kroz njih nastavlja ideju promovisanja Novog Sada kao evropske kulturne prestonice.

Festival će biti otvoren 7. maja u 19 sati.

Karte za takmičarski program mogu se kupiti na blagajni Pozorište mladih.

TAKMIČARSKI PROGRAM

7. maj

Malo pozorište „Duško Radović“, Beograd,/Srbija
SJAJ ZVEZDA NA PLAFONU
Autor: Juhana Tide/ Tijana Grumić
Režija: Damjan Kecojević

8. maj

Gradsko kazalište lutaka Rijeka/Hrvatska
AVANTURE MALOGA JUJU
Autor: Ivana Đula i Milica Sinkauz
Režija: Renata Karola Gatika

i

Lutkarsko pozorište Ostrava/Češka
PILOT I MALI PRINC
Autor: Peter Sis, Antoan de Sent Egziperi, Jakub Maksimov
Režija: Jakub Maksimov

9. maj

Teatro „Plus“, Hihon/Španija
PAN
Autor: Olga Zečeva
Režija: Olga Zečeva, Alek Ćurčić

i

Pozorište „ La neige sur les cils “, Nant/Francuska
NE ČEKAJ ME
Autor: Vera Rozanova
Režija: Vera Rozanova

10. maj

Kuskus Institut, Art produkcija, Ljubljana/Slovenija
BLUP
Autor: Peter Kus
Režija: Peter Kus, Filip Šebšajovič, Gašper Lovrec

11. maj

Pozorište „ La Fille Du Laitier“, Montreal/Kvebek/Kanada
TIHI MAGBET
Autor: Mari Elen Belanže i Džon Laklan Stjuart, inspirisano Magbetom
Režija: Mari Elen Belanže i Džon Laklan Stjuart

PRATEĆI PROGRAM

7. maj / Izložba Milice Grbić Komazec (traje tokom celog festivala)

8. maj / 15 sati / Tribina: "Šta mladih traže u pozorištu?"

9. maj / 19.30 / ”Drakon”

10. maj / 11 sati / ”Crvenkapa”

10. maj/ 13 sati/ Popodne s Jasminkom Petrović

11. maj / 11 sati / “Čarobnica iz Ulice Bonžur”

11. maj / 15 sati / Okrugli sto mladih kritičara”

Jasminka Petrović je iz žanra književnica-zmajica, onih što vole jesen, more i vetar. Kada piše, nežna je i pažljiva kao majka. Zanosno maštovite su njene priče. Pisala je o dugmetu, i o sreći, o letu u kojem je naučila da leti, o najstrašnijem danu u životu, bontonu, i školi, i Gigi koji pravi more, ali i čitanju od kojeg se raste, plus o seksu za početnike, po kojem je u našem teatru nastala istoimena uspešna predstava.

Jasminka piše i radi još stotinu stvari. Rado razgovara, voli da razume. Tvrdi da su mašta, igra i smeh, bez obzira na godine, veoma važni za svaku ličnost. Susret s njom u Pozorištu mladih prilika je da se razmaštamo...

Popodne s Jasminkom Petrović počinje u 13 sati. 

Ulaz je slobodan

Tribina „Šta mladi traže u pozorištu” prvi put je održana na prošlom festivalu, 2024. godine, i bila je jedan od njegovih vrhunaca. Pozorišnim stvaraocima dala je uvid u to šta je mladima važno u pozorištu, šta žele da gledaju na sceni, kakve su im pozorišne navike, šta im znači i kako razumeju pozorište. U razgovorima su učestvovali đaci Karlovačke gimnazije, profesori srednjih škola i sa Novosadskog univerziteta, glumci, reditelji, producenti, marketinški stručnjaci....

Odgovori srednjoškolaca bili su fascinantno zreli, jednostavni i vrlo otrežnjujući. Mladi na sceni očekuju dobru predstavu, a u pozorištu traže utehu za stvarnost u kojoj danas živimo, rekli su tada. I to je bio najpotresniji iskaz na tribini, iskaz koji je godinu dana kasnije očigledno doveo do buđenja proleća u njima. Ove 2025. godine ponavaljamo tribinu, sada s novim akterima, i nadamo se podjednako iskrenim sugestijama, primedbama, ocenama i procenama.

Tribina počinje u 15 sati.

Ulaz je slobodan

Slavica Vučetić jedno je od dragih glumačkih lica koje gledamo na scenama Pozorišta mladih, a ujedno i glumica koja naše mlade i najmlađe sugrađane uvodi u svet teatra. Čini to u u predstavama za decu i mlade, ali i kao jedna od voditeljki Glumačkog studija Pozorišta mladih, koji pohađaju deca različitog uzrasta. Vučetić je već tri godina deo tima koji učestvuje u realizaciji „Novosadskih pozorišnih igara“ - međunarodnog pozorišnog festivala za decu i mlade, i to kao predsednica njegovog Umetničkog saveta. U susret festivalu, koji će se održati od 7. do 11. maja, Vučetić daje uvid u ono što ćemo vrlo uskoro gledati...

Šta je bila ideja vodilja prilikom ovogodišnjeg izbora predstava, koliko ste predstava odgledali?

Ovogodišnjom selekcijom želeli smo da mladoj novosadskoj publici ponudimo neobične i smele interpretacije klasične literature za decu, ali i predstave koje prave značajan tematski iskorak u obraćanju deci i mladima. Prijavilo nam se oko 150 predstava, mahom iz evropskih zemalja, ali nije bio zanemarljiv ni broj onih s drugih kontinenata. Umetnički savet i selektor Aleksandar Ćurčić odabrali su sedam osvarenja: iz Kanade, Španije, Češke, Francuske, Slovenije, Hrvatske i Srbije.

Koji je bio najvažniji kriterijum u odabiru i kakvu vrstu pozorišta za decu i mlade ćemo gledati?

Najveći broj predstava u ovogodišnjoj selekciji mogao bi se svrstati u neku formu lutkarskog pozorišta, što i jeste bio važan kriterijum u odabiru predstava, imajući u vidu činjenicu da se festival održava pod okriljem Pozorišta mladih, najstarijeg lutkarskog pozorišta u Srbiji. Dijapazon lutkarskih elemenata u odabranim predstavama je zaista šarolik, ali u selekciji se našlo i nekoliko dramskih predstava koje kroz razigranu glumačku igru, poigravanje s ritmom i muzikom - uživo kreiranim na sceni, te maštovit i moderan scenski pokret, donose novo viđenje poznatih naslova u stvaralaštvu za decu. Tu je i predstava koja kroz animaciju objekata interpretira veliko književno dela - kanadski „Tihi Magbet“, a ne treba propustiti ni riječku predstavu „Avanture maloga Jujua“ ili češku „Pilot i Mali Princ“. Takođe treba videti i „Sjaj zvezda na plafonu“ Malog pozorišta „Duško Radović“, koja se obraća tinejdž publici i govori o izazovima odrastanja.

Za koji uzrast su ovogodišnje predstave?

U ovogodišnjoj selekciji preovlađuju predstave za decu (osam godina), dok su samo tri namenjene tinejdž i mladoj publici („Tihi Magbet“ pozorišta „La Fille Du Laitier“ iz Kanade, „Pan“ teatra „Plus“ iz Španije i „Sjaj zvezda na plafonu“ iz Srbije).

Na osnovu viđenog, šta uočavate kao neki novi trend u teatru za decu i mlade, na nivou teme, forme i pristupa?

Čini mi se da ih nema. U zemljama u kojima postoje institucionalizovana pozorišta za decu i mlade, sa stalnim ansamblima, predstave su produkcijski bogatije, iako ne uvek inovativne. Tamo gde je pozorište za decu oslonjeno mahom na privatne trupe i projektno finansiranje, predstave su u produkcijskom smislu uočljivo skromnije, zastupljenije su male forme i ulični performansi, ali i tu se dešavaju tematski iskoraci. U pozorištu za decu i mlade u svetu su zastupljene najrazličitije forme dramskog, lutkarskog, plesnog teatra, interaktivnih predstava, imerzivnih performansa za bebe, postdramskih i društveno angažovanih predstava za mlade, uličnih i site-specific performansa… U tom smislu, u svetu je mnogo širi dijapazon poigravanja sa formom predstava za decu i mlade, nego što je to prisutno na našim prostorima.

Kakav je finansijski status „Novosadskih pozorišnih igara“?

„Festival NPI je svih ovih godina održavan uz finansijsku podršku Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada. Verujemo da ta podrška neće i nadalje izostati, s obzirom na to da na najplemenitiji način nastavljamo ideju promovisanja našeg grada kao evropske kulturne prestonice.“, kaže Slavica Vučetić.

Kako mislite da su tri dosadašnja izdanja „Novosadskih pozorišnih igara“ uticala na samo Pozorište mladih i na njegovu publiku?

Već pri samom pokretanju prvog izdanja festivala, mi smo, kao pozorišna kuća, znali da imamo i produkcijske i organizacione kapacitete da organizujemo festival na ozbiljnom nivou. To su nam naknadno potvrdila sva pozorišta – učesnici, koja su nastavila da se prijavljuju za svaki naredni festival. Laskava, iako istinita, je činjenica da smo na prethodnim festivalima imali priliku da mladoj novosadskoj publici prikažemo neke od najnagrađivanijih svetskih predstava i renomiranih pozorišta sa dugom tradicijom stvaranja za decu i mlade. Iz godine u godinu, interesovanje i broj prijava za učešće na festivalu raste, što će, verujemo, samo doprineti još atraktivnijim izborom predstava za novosadsku publiku. Pored toga, naše jedino pozorište za decu i mlade u gradu upravo je zahvaljujući festivalu razvilo veliku međunarodnu mrežu saradnika, koja nam otvara mogućnost da kroz - povratno gostovanje - i mi u svetu predstavimo naš Novi Sad i njegov kulturni potencijal.“

Snežana Miletić