Vesti

Čudesnih 12 priča o životu

Druge “Novosadske pozorišne igre” biće uistinu neka vrsta geometrije duše, kako kaže naslov jedne od predstava. Biće raskošno razotkrivanje sveta kakvog (ne) poznajemo. Izuzetnih 12 predstava na scenu Pozorišta mladih donosi čudesne priče o životu. Iz Budimpešte nam stiže „San letnje noći“, iz Rijeke „Zamrznute pjesme", iz Celja „Koza na sudu u Višnjoj gori", iz Banja Luke „Bio jednom jedan lav", iz Skoplja „Ronja-kćerka razbojnika", iz Tel Aviva „Kada je sve bilo zeleno", iz Beograda dve - „Mogućnost zabavljanja kod ptica" i "Hajdi", iz španskog Gijona "Geometrija duše", iz Podgorice „20.000 milja pod morem", iz bugarske Varne „Alisa u svetu ogledala", te iz Berlina "Klovnovske kuće". Preporuka je ne propustiti nijednu, jer život je jedan, a duša se meri sada, od 8. do 15. maja, samo u Pozorištu mladih

SAN LETNJE NOĆI

Šekspir koji se pleše

Čudesni Šekspir oduvek je bio intrigantno utočište raznih umetnika. U slučaju budimpeštanske trupe dodatno je uzbudljiv jer donosi čitanje na kakvo nismo navikli... Pred nama je Šekspir koji se pleše. U "San letnje noći" uvlače nas izuzetni umetnici vrsnog plesnog teatra iz Mađarske. Bez daha ostavljaju njihovi pokreti u kojima su satkane mnoge – za život – važne priče.

ZAMRZNUTE PJESME

O prijateljstvu i ljubavi, čeznemo za njima

Već i od samog naslova riječke predstave čoveku zaigra svaki damar u telu. Riječko lutkarsko kazalište je teatar koji predvodi sve ono najboje u lutkarskom svetu našeg regiona. Stižu nam sa svojom najboljom predstavom, dirljivom pričom o ljubavi i prijateljstvu – tim jedinstvenim ljudskim vezama koje čoveka čine ljudskim bićem, vezama koje su nam potrebnije nego ikad u našem vrlom svetu sve bizarnije otuđenosti... Posle niza festivala i nagrada, Riječani stižu i u Novi Sad.

KOZA NA SUDU U VIŠNJOJ GORI

Priča koja emocije natapa mudrošću

Ovo je stara slovenska legenda o jednoj kozi/jarcu, koja/i je u komšijskom dvorištu pojeo/la malo salate… I onda sve krene po zlu, ali na kraju - pouke su jasne... Sjajna komedija namenjena mladoj publici dolazi iz Celja. Smeštena je u modernu scenografiju, obučena u savremene kostime, a diči se i odličnom muzikom koja emocije natapa mudrošću.

BIO JEDNOM JEDAN LAV

Kad si lav – dovoljan je štap i kanap

Teško da se nešto može napraviti uz pomoć štapa i kanapa, ali kad te vodi dobra priča, onda nastane jedna - o jednom lavu i ona počinje baš kao u naslovu - "Bio jednom jedan lav..." A ovaj je banjalučki... Uz prepoznatljive stihove i misli genijalnog Duška Radovića, glumci vešto uvlače publiku u bajkoviti svet pisca.

RONJA, KĆERKA RAZBOJNIKA

Neustrašiva i divlja, a divna

Ko je voleo Pipi Dugu Čarapu i njene dogodovštine, smesta će se zaljubiti i u Ronju – kćerku razbojnika. Ronja nas vodi na poprište dve bande, ali onakvo kakvo može da se rastvori samo u dečjoj mašti, na filmu, u nekoj knjizi, ili kao u slučaju skopske Ronje - u pozorištu... Ronja je divlja, svojeglava i neustrašiva devojčica. Priželjkujemo da takva budu i naša deca - neustrašiva, da pobede sve što se pobediti mora... Da bi se živelo...

KADA JE SVE BILO ZELENO

O čovečanstvu, prirodi i ljudima

Da li je ikada bilo tako, da je sve bilo zeleno - možemo se samo zapitati danas? Seže li uopšte sećanje na to vreme - ako ga je bilo. U ovoj fantazmagoričnoj, višestruko nagrađivanoj predstavi iz Tel Aviva - gotovo bez reči - glumci nam govore o čovečanstvu, prirodi i ljudima. Reč je zapravo o nekoj vrsti ekološke bajke, a bajke, priče uopšte održavaju svet živim i važnim mestom za čoveka. U središtu tih priča je borba za opstanak, a na čelu nje je nada da će bar delić prirode biti sačuvan od betona.

MOGUĆNOST ZABAVLJANJA KOD PTICA

Podstanari planete Zemlje

Ljudi su samo jedan deo univerzuma u kojem živimo i nisu apsolutni vladari svega. Postoje tu i neka druga bića i stvari, neki drugi stanari planete Zemlje. Zvuči kao neka definicija iz biologije koju treba savladati, ali to je čista, nepatvorena istina. Naučimo je najzad. Pozajmili smo ovu planetu na neko vreme od naših predaka i dužni smo da je u što boljem stanju predamo našim naslednicima. Tri su glumca na sceni, stižu iz Beograda, vrhunski su lutkari. Kad takvim daš - čak i - gomilu otpada, oni naprave čudo.

GEOMETRIJA DUŠE

Poetsko merenje, za sva čula

Može li se izmeriti neizmerljivo, svet recimo? Da mu se oslušne bilo, ispišu mere? U pozorištu – može. Sve, pa i to. "Geometrija duše" stiže iz španskog Gijona, a izvodi je umetnik ovdašnjeg porekla Alek Ćurčić. Spoj je telesnog izraza, savremenog plesa i manipulacije objektima. Istinsko poetsko merenje, za uživanje svih čula.

HAJDI

Daleko od buke, blizu sebe

Hajdi je priča koju smo svi jako voleli. O šestogodišnjoj devojčici koja je izgubila roditelje i sad živi s dedom u švajcarskim Alpama. Deda slovi za pustinjaka i čudaka koji živi daleko od civilizacije. Naoko je nepristupačan i grub, a zapravo deda kakvog bismo poželeli. Uz njega, Hajdi je zavolela sve ono što je važno kad živiš daleko od bučnog sveta. Zato priroda postaje njen najrođeniji dom... Nastavak ove poučne priče ispričaće nam glumci beogradskog Pozorišta "Boško Buha", nežno i pažljivo.

20. 000 MILJA POD MOREM

Bajka koja je postala realnost

Ma ko ne bi zaronio 20.000 milja pod more, da vidi kakav se to tamo svet skriva, ko tamo vedri i oblači, ko je kapetan, a ko mali od palube. Maštovito štivo za decu nekada je bilo iz sveta naučne fantastike, a već danas je ozbiljna realnost... Četiri glumca iz Podgorice na jedinstven način oživljavaju fantastičnu priču Žila Verna.

ALISA IZA OGLEDALA

Ogledalce, ogledalce...

U jednoj reči - brodvejski spektakl. U pozorišnim krugovima ova "Alisa" slovi za najbolju evropsku produkciju u prošloj godini. Stiže nam iz Bugarske i zvanični je pobednik najvećeg lutkarskog festivala u Varni.

KLOVNOVSKE KUĆE

Pobediti strahove, ostvariti snove

Na sceni zatičemo zgradu s pet stanova u kojoj živi šest likova. Uhvaćeni su u mrežu svojih navika i nepodnošljive kolotečine. Boje se da izgube svoje male bedne života više nego da izađu iz kolopleta straha i jadnoće, i najzad prestanu da budu otuđeni od svojih snova. Glumci Merlin teatra koji ima dve adrese, atinsku i berlinsku, maestralno manipulišu lutkama. Lutke su izrađene od različitih materijala, a akteri suvereno demonstriraju različite lutkarske tehnike, kombinovane s video projekcijom i svetlosnim efektima. Ova lutkarska teorija o ljudskoj ništavnosti vrlo duboko ponire u način života savremenog čoveka koji je okovan strahovima, iz kojih se boji da izađe.

Novosadske pozorišne igre 2022 - novo pozorišno okno ka svetu

Ima događaja po kojima pamtimo život i ljudi koji promene tokove naše sudbine i svesti. Isto tako ima i pozorišnih predstava po kojima se pamti jedno vreme, koje u nama redefinišu pojam umetničkog akta, a u sredini u kojoj se odigraju pomere dotadašnju lestvicu doživljaja umetničkog stvaranja.

Jedna takva predstava – setiće se svi oni koji prate pozorišni život u Novom Sadu - bila je pre 16 godina na Sterijinom pozorju. Zvala se “Fekete ország” (“Blackland”, odnosno “ Crna zemlja”) u režiji Arpada Šilinga. Ta fascinantna brehtijanska struktura, koja je stigla iz budimpeštanskog Kretakor teatra, bila je savršeno složena dijagnoza nepostojeće lakoće (ne)postojanja današnjeg čoveka umotanog u kafkijansku centrifugu nemoći pred sistemom. Publika je ostala bez teksta. I dugo, dugo u noć nije progovarala. Mnogi te noći nisu našli put do kuće, a neki su te iste noći našli put do sebe.

Od tada, bilo je u Novom Sadu odličnih predstava zbog koji je duh publike treperio kao lišće breze na vetru, ali nijedna - kao ta mađarska predstava na tom Sterijinom pozorju 2006. godine, nije tektonski uzdrmala ovaj grad.

Sve do ove, 2022. godine, kada se u Novom Sadu najzad ponovo dogodila jedna takva grandiozna predstava, koja je pomerila sve granice ljudskog razuma i osećajnosti. Bila je to “Gerdina soba” Teatra Osobnjak iz Sankt Petersburga, u režiji Jane Tumina, koju je, malo je reći, ingeniozno odigrala fascinantna glumica Alisa Olejnik. Predstavu su u Novi Sad dovele prve “Novosadske pozorišne igre”, međunarodni festival za decu i mlade koji je organizovalo Pozorište mladih.

Prvenstveno zahvaljujući ruskoj predstavi, koja je dobila festivalski Grand Prix (a nagrađena je sa još četiri nagrade: za režiju, kostime, scenografiju i glumačku bravuru), i još jednoj koja je stigla iz finskog Grus Grus teatra, ovaj se festival već svojim prvim izdanjem predstavio kao ozbiljno novootvoreno pozorišno okno ka svetu, čiji deo ponovo možemo da postanemo i mi, u svakom smislu, ali samo ukoliko se potrudimo da taj isti svet shvatimo i prihvatimo pravila igre po kojima funkcioniše sve pristojno u njemu.

Fascinantna “Gerdina soba”

Imajući u vidu činjenicu da u životu postoje neke stvari, među njima i neka umetnička dela koja se ne mogu sagledati rečima, jer one su, čak i kada su majstorske, nedostojna zamena za emotivni učinak na čoveka, svaki pokušaj verbalizacije predstave “Gerdina soba” već unapred je osuđen kao nedovoljno jak utisak. Pa ipak, neka ostane zabeležen...

Sa mislima uronjenim u Andersenovu “Snežnu kraljicu”, glumica Alisa Olejnik je u saradnji sa kolegom Evgenijem Filimonovim (rukom preciznog majstora pomagao joj je iza scene), očaravajućim slikama, zvukovima, muzikom, glasom, pokretima, stvorila je nestvarno čudesan, onirički svet kroz koji nas je vodila maestralnim koracima do same epifanije.

Olejnik je bila Gerda koja je inteligentno i znalački pripovedala o strahu, čežnji, bolu i traženju. U vremenu u kojem bi svako pomalo hteo da izbriše nešto od svojih sramotnih, što istorijsko-političkih, što kulturno-društvenih faux pas, ova predstava je retko čestit primer nesputajućeg redefinisanja prošlosti kroz delikatno rekonstruisanje sećanja.

Dolazak Alise Olejnik u Novi Sad bio je – ispostavilo se – kulturni događaj par excellence, ali i značajan korak u osvešćivanju ovdašnje javnosti o situaciji u Rusiji. Olejnik, inače gorljiva aktivistinja protiv rata, hapšena je nekoliko puta u Sankt Petersburgu (pa i neposredno uoči dolaska u Srbiju) jer je demonstrirala protiv mržnje, nasilja i rata koji su zapodenuti između njene domovine i Ukrajine. Za niz srpskih medija govorila je o tome kako ruski narod nije baš tako, kako prodržavni srpski mediji tvrde, ratno raspoložen prema Ukrajini. Naprotiv, mnogo je ljudi protiv tog besmislenog rata koji se u njenoj zemlji ni ne sme nazvati ratom - to je kažnjivo, nego se govori samo o “vojnoj operaciji”. Uprkos drakonskim ruskim zakonima, te odsustvu drugačijih tonova u mejnstrim ruskim medijima, svake večeri Osobnjak teatar, čiji je ova glumica deo, osvetljen je u bojama ukrajinske zastave.

Prisustvo ruskih umetnika na “Novosadskim pozorišnim igrama”, u trenutku ruske agresije na Ukrajinu, iz još jednog razloga zapravo je - ne samo solidaran, već izuzetan ljudski potez Pozorišta mladih. Ruski umetnici pozvani su u Novi Sad u trenutku kada “veliki beli svet”, koji ceo može da stane pod okrilje jednog kompjuterskog miša – ali izgleda i da nestane, kanseluje ruske umetnike i difamira rusku kulturu, kažnjavajući čak i mrtve ruske pisce insinuirajući tako da su proputinovska čeda i jedan Dostojevski, Tolstoj i Čehov, umesto da kanseluje svoje sramotne političare koji svojim nedopustivo stupidnim potezima zakuvavaju svetsku političku kašu tako da je ceo svet na ivici potpunog ludila.

Ruska predstava osvestila je publiku, dakle, višestruko, a organizatore i u to koliko je srpska pozorišna kritička misao jadna. Uprkos primetnoj medijskoj pažnji povodom festivala, srpski kritičari “velikih medija” nisu dobro percipirali festival pa su svoj nedolazak na njega objašnjavali da “srpska kritika ne prati predstave za decu i mlade”. Na njihovu žalost, ostali su uskraćeni da u, mahom parohijalnoj srpskoj pozorišnoj strukturi, vide bar dva prava umetnička čina, od kojih jedan - “Gerdina soba” komotno može drito u Avinjon, Edinburg ili na berlinski Theatertreffen.

Upečatljive “Nevidljive zemlje”

Druga predstava koje je bila sami vrh Festivala bile su finske “Nevidljive zemlje”. I ova predstava je, ne samo izborom teme, tretmanom materijala, već pre svega izvedbom, ukazala na to koliko naše pozorište – ne samo za decu i mlade, već pozorište uopšte, zaostaje - kako za svetom, tako i za samim sobom. I posle nje je ostalo pitanje, zašto nešto takvo nije moguće kod nas, ili je moguće vrlo retko (primer je predstava “Na vukovom tragu” Pozoriša mladih), jer nije da nema ideja, nije da ovdašnji reditelji ne umeju da “izvrnu kožu” (Urban, Mladenović, Liješević), ali u finišu većine pozorišnih akcija ovdašnjih reditelja i pozorišta početno izvrsna ideja najčešće doživi sudbinu kuvane špagete koja gađa metu.

Zapravo, osnovni utisak “Novosadskih pozorišnih igara” je da - bar te ponajbolje - predstave iz inostranstva mnogo bolje korespondiraju sa svetom oko nas i nama samima, da nisu old fashioned ni u sredstvima, ni i izvedbi, te da - vrlo uočljivo - nisu opterećene ni viškom reči. Dolazak predstava iz sveta ukazao je i na to da i naše pozorište, kao i nas ovde generalno na Balkanu, ubi previše reči!!! Predstave iz sveta tačnije biraju teme, oprezno i sveobuhvatno prilaze materijalnu, kompleksno ga treitraju, znalački njime rukovode, pa je zato – u kom kog da su žanru, maniru, i izrazu otkuljučane, i rezultat vidljivo bolji,

To potvrđuju i “Nevidljive zemlje” koje tematizuju široki kontekst migrantskih priča. I nije da te teme nije bilo kod nas, u nizu – nažalost - uglavnom besmislenih pozorišnih procesa. Autorski projekat Sandrine Lindgren i Išmaila Falkea koji i igraju u predstavi, napravljen za uzrast iznad 14 godina, zamišljen je kao osvešćivanje mladih o svetu u kojem živimo, u kojem lepa sveske i nova pernica na početku školske godine i odeća kao statusni simbol nisu ono što živi menjstrim populacija ove planete.

Uz pomoć svog tela - ruku, nogu, leđa, kičme, kože... ispisivali su emigrantske priče - o ratu, begu od njega, probijanju kroz bespuća geografije i dolazak na cilj gde ih čeka surova politika stvarnosti, koja im - ništa manje surovo, pokazuje da na ovom svetu mesta za njih, druge i drugačije, nema - ni tu na teritoriji za koju su mislili da je slamčica spasa, kojoj su mesecima težili u gotovo bestežinskom stanju.

Dva autora i aktera na izuzetan način animiraju sićušne lutke, koje uz pomoć kamere transponuju na svoje telo i stvaraju autentičan svet naše apokaliptične sadašnjosti. Stoga ne čudi što je žiri ovog festivala, precizno sveobuhvatnim okom, autorima finske predstave dodelio Specijalnu nagradu za inovativnost. U žiriju su inače bili: bugarska rediteljka Biserka Kolevska, hrvatski producent Miran Hajoš i novosadski glumac Slobodan Ninković.

“Kafe kraljevstvo” i “Tihi dečak”

Publika i žiri voleli su još neke predstave ovog festivala koje su, bar kada je region u pitanju, ostvarile, ako ne produkcione, onda svakako umetničke i zanatske standarde. Te su predstave svojim kvalitetom uspele da senzibilišu decu i mlade na neke životno važne teme (“Tihi dečak”), ali i da ih, što da ne, zabave (“Kafe kraljevstvo”).

“Kafe kraljevstvo” u režiji Vanje Jovanović vispreno je uprizorenje koje pokazuje nedvojbenu glumačku inteligenciju dva aktera - Irene Bausović Tomljanović i Dominika Krakašića (oboje su nagrađeni za uloge u ovoj predstavi), ali očigledno i glumačku radoznalost od koje, recimo, srpski pozorišni ljudi sve manje pate. Hrvatska predstava se na simpatičan način, u kombinaciji predmeta (šoljica, flaša, bokala, čaša...) i dramske igre bavi odnosom dece i roditelja, odnosno potrebom da se nađe zdrav put od tradicionalnog i očekivanog do samoosveštenja i samoostvarenja.

Kragujevački “Tihi dečak” u režiji Tina Grabnara baziran je na igri prstiju i onome što su principi platform teatra, u kojem je glumac na sceni i glumac, i lutka, i scenski element, i rekvizit. Dirljivu priču o dečaku Vuku i opasnostima koje vrebaju oko jednog malog dečjeg života, odgovorno su izveli glumci Pozorišta za decu Kragujevac.

“Tri musketara” i “Hrono patuljci”

Svaki festival za decu i mlade morao bi po nekom nepisanom pozorišnom zakonu da ima i svoje karnevalske elemente, razgaljujući deo koji bi opuštao - pozorišnim mislima - bremenite vijuge najmlađe i malo starije publike. U tom kontekstu su na “Novosadskim pozorišnim igrama” odigrana udribrigunaveseljaška “Tri musketara” koja su u firioznom ritmu, sa sve padanjem scenografije, šarmantno izveli glumci češkog pozorišta Alfa iz Plzena.

Ova predstava je svoj karnevalski život pre Novog Sada upisala na tri kontinenta, u čak 35 zemalja, čime je postala najuspešnija češka predstava u 21. veku. Lutkarsku verziju legendarnog romana Aleksandra Dime, češki umetnici izveli su sa komičnim ginjol lutkama i na međunarodno razumljivom znakovnom jeziku.

Od njih su u manje razuzdanom tonu bili slovački “Hrono patuljici” u režiji Jakuba Maksimova, ali su glumci iz Bratislave, iako manje raspojasani od čeških, svoju autentičnu priču o prijateljstvu i pobuni demonstrirali u raskošnom prostoru mašte, u obliku lutkarskog bioskopa. Bila je to, najtačnije rečeno, avanturistička i filozofska priča o zubu vremena, imperativu pobune – danas više nego ikada, jer danas smo - više nego ikada - eutanazirani stupidarijama remedijalizovane stvarnosti.

O ostalim predstavama Festivala: "Mahmudu" Mestnog gledališča Ptuj/ Slovenija, "Čaplinu" Lutkarskog pozorišta Košice/Slovačka, "Sedam gavranova" Dječjeg pozorišta Republike Srpske/Bosna i Hercegovina, “Carevom novom odijelu" hercegnovskog pozorišta i JUK Herceg festa Herceg Novi/Crna Gora i “Carevom novom ruhu" tandema Lutkovno gledališče Maribor/Slovenija i Gradsko kazalište lutaka Rijeka/Hrvatska - nekom drugom prilikom.

Da te pitam...

Na “Novosadskim pozorišnim igrama” svakodnevno je održavana radionica “Mladi kritičari” u kojoj su učestvovala deca osnovnoškolskog uzrasta iz Dramskog studija Pozorišta mladih. Za ovaj program pripremale su ih dve glumice-zmajice ovog teatra Neda Danilović i Slavica Vučetić. Posle svake predstave, vođena znalačkom rukom moderatorke, dramaturškinje Divne Stojanov, deca su razgovarala sa autorima i akterima predstava o onome što su videli. Njihova dečja radoznalost i ljubopitivost neretko su goste ove radionice bolje otvarale nego bilo koja novinarka pitanja ili prikazi kritičara.

Početak i kraj

Najbolji deo pozorišne Evrope koji stvara za decu i mlade jednim delom viđen je, dakle, maja 2022. godine i Novom Sadu - u Pozorištu mladih, na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Prema rečima selektora i direktora festivala Mihajla Nestorovića, to je i bio cilj prvih Igara, da mlada novosadska publika vidi predstave koje su u njihovim matičnim zemljama bile ili još uvek jesu među najnagrađivanijim, da stekne uvid u razne, recimo, lutkarske tehnike, da pojmi šta se sve u svetu radi, kakvo je pozorište u nekim zemljama o kojima gotovo da ne znamo ništa (poput Finske, npr).

“Novosadske pozorišne igre” otvorene su i zatvorene premijernom dve predstave kuće domaćina. Na početku je izveden raskošan ulični performans “Gulierova putovanja” u režiji Kokana Mladenovića koji je ne samo u danu premijere, već i u pretpremijerskim probnima danima, zabavio i oduševio na stotine dece u centru Novog Sada. I ova predstava, kao i “Metamorfoze” autora Saše Latinovića, izvedena u čast nagrađenih, koja je na samosvojan način pokazala kako se uz pomoć jednog materijala (kanapa) može stvoriti originalno umetničko delo, ostaće na repertoaru Pozorišta mladih.

Do metamorfoza kroz razumevanje

Svako vreme voli da ruši stare mitove i stvara nove. Čini to preispitujući svoju prošlost kako bi svoju sadašnjost učinilo boljom, hoteći istovremeno da predupredi greške koje mogu da iskrsnu na putu ka budućnosti. A budućnost, to je ono ka čemu kao sumanut juri čovek današnjice. Filozofi bi rekli – a ne bi trebalo, jer pojedinačna budućnost zapravo je smrt. Ali nije ona najgora u budućnosti. Najgore bi bilo ako bismo u ovom sveopštem ubrzanju bez smisla i poretka uspeli da prestignemo sadašnjost i tako preigramo budućnost. Upravo o tome su, ako smo ih malo dublje promišljali, na razne načine govorile ponajbolje predstave “Novosadskih pozorišnih igara”. One – predstave, i one – “Novosadske pozorišne igre” sugerisale su nekoliko stvari: treba birati prvi tempo, prave teme i prave ljude oko sebe. Jer samo se u takvim kontekstima nastaju umetnička dela i dešavaju se festivali koji doprinose razvoju jedne sredine.

Parafrazirajući eksplikaciju iz programa za već pomenute “Metamorfoze”, kao neka vrsta rezimea svega rečenog, mogao bi da bude ovaj zaključak: dosta smo gledali na kakve su sve žrtve spremne velike i “velike” ljubavi, a na kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja. Vreme je da se okrenemo jedni drugima, da se upoznamo i prepoznamo da su naše sličnosti veće i važnije od našiih razlika. Tek u tom trenutku spoznaje svako od nas, kao ljudsko, biće sposoban za metamorfoze. Možda nam upravo o njima budu govorile predstave na narednim “Novosadskim pozorišnim igrama”.

Snežana Miletić

U pozorištu su važna unikatna iskustva

Češki reditelj, lutkar, Jakub Maksimov, koji je u Pozorištu mladih pre nekoliko godina režirao nadasve uspešnu predstavu “Na vukovom tragu”, ovog proleća ponovo je u ovom teatru. U novoj predstavi “Koralina”, inspirisanoj megapopularnom horor pričom za decu, pisca Nila Gejmena, reditelj je okupio - radoznalošću ozbiljno našpanovanu ekipu glumaca koja na probama neumorno razvija i realizuje rediteljske ideje. Premijera će biti 8. maja, na otvaranju 2. Novosadskih pozorišnih igara, a nakon jedne od proba, tokom koje su upečatljvo napravljene lutke počinjale da dišu, hodaju i govore, Jakub Maksimov je govorio o tome zašto je za svoj drugi dolazak u Novi Sad izabrao “Koralinu”, o sudbini lutkarstva, te - takoreći - nekoj vrsti senzitivno precizne mehanike koja u rukama glumaca, nakon što je reditelj dobro osmisli i izmeri, snažno utiče na sva čovekova čula...

Za svaki proces rada na početku je uvek potrebno ubedljivo uvesti ekipu predstave u rediteljsku ideju, a posle i održavati plamen te ideje. Kako vi pridobijate poverenje ekipe: je li to, u vašem slučaju, više stvar same ideje ili energije koja se tokom rada stvara između vas?

U mom slučaju to je uvek ideja, način na koji vidim komad i budući proces rada u kojem ćemo doći do realizacije ideje. Mislim da je to veoma povezano s načinom mog doživljaja, tretiranja pozorišta i načina rada. Za mene je pozorište, generalno, vrlo konkretna stvar: možemo govoriti o idejama, možemo govoriti o velikim i snažnim emocijama koje doživljavamo kada gledamo pozorišni čin, ali dok pravimo predstavu - mi uvek moramo da znamo odakle šta dolazi, zašto dolazi, zašto nešto treba uraditi ovako ili onako, moramo biti svesni da neku lutku moramo pomerati s jedne, a ne druge strane jer je publika inače neće videti, ili jer taj položaj neće biti zgodan ni za lutku, ni za glumca. Dakle, svaki detalj na sceni mora imati svoje “zašto” i svoje “zato”, mora biti promišljen da bi imao smisla. Po meni, sve je praktično stvar ravnoteže, odmerenosti, merenja - kako nešto predstavljaš publici i zašto nešto predstavljaš publici, kada predstavljaš... Važno je znati, ne samo šta i kako pokazuješ publici, nego i kada joj to pokazuješ, kojim redosledom: šta pokazuješ prvo, šta otkrivaš drugo... Šta mora biti brže, a šta sporije.

Zvuči kao neka vrsta matematike, precizne mehanike...

Pa tako nekako. Dok se stvaraju scene, ređaju jednim logičkim redosledom i povezuju, mora se razmišljati analitički, a tek onda ta preciznost stvara emocije, osećanja koja kroz slike i znakove prenosimo publici koja ih čita. Znači, počinje se od vrlo konkretnih stvari – od objekata, lutaka i koreografija na sceni stvaramo male sekvence, njih povezujemo i tek iz njihove uzročno-posledične veze dolazi energija koja se često pominje u pozorištu.

Kako pronalazite priče za decu i mlade danas? Deca i mladi su opčinjeni igricama, Tik-Tokom, društvenim mrežama. Može li pozorište da im ponudi senzacije i emocije koje će nadjačati ono što proizvode savremene tehnologije? Treba li se boriti za to?

Pozorište je više priča o iskustvima. Ono gledaocu, pa i mladom, daje neku vrstu iskustva. Ne govorim da im daje bolja iskustva, potrebnija iskustva od onih na Tik-Toku, ili Instagramu, onih koje nude igrice, jer mislim, npr, da i neke igrice daju određena umetnička iskustva ako su dobre i zanimljive Iskustvo koje dajete publici ne mora biti najbolje, ali mora biti jedinstveno, unikatno. Moja specijalnost u lutkarstvu je objekat teatar, a on je povezan sa vrlo konkretnim stvarima: realni ljudi manipulišu nečim na sceni. Ako hoćete da podelite to iskustvo sa publikom, morate da budete blizu njih, i to je unikatno iskustvo koje vam društvene mreže i igrice ne mogu ponuditi. Dakle, ovde imaš susret, nije u pitanju samo projektovanje na ekranu.

Doneli ste već gotove lutke uoči početka proba. Da li je to uobičajeno i kakve instrukcije dajete ljudima koji su ih kreirali. Šta moraju da znaju osim što moraju da pročitaju tekst?

Već pet godina, od mojih master studija u Pragu, na Akademiji za izvođačkih umetnosti, sarađujem sa poljskom scenografkinjom Olgom Ženbinska. Sad smo došli do faze kada jedno drugom ne moramo da objašnjavamo mnogo. Ona mora da zna priču i ideju koje tokom procesa rada razvijamo, naravno i karaktere lutaka... U ovom projektu, ona je višestruko uključena: kao autorka crteža, scenografije, kostima, dizajna lutaka. Nekada je i kreatorka lutaka, ali ovoga puta, zbog nekih raniej preuzetih obaveza, nije imala vremena za to, pa smo se obratili jednoj profesionalnoj radionici u Češkoj da nam uradi lutke.

Zašto ste birali Nila Gejmena?

Nisam siguran da sam birao njega. Izabrao sam priču čiji on autor. U jednom trenutku sam shvatio da ima mnogo zanimljivih knjiga za decu, ali ne mnogo onih u kojima su jaki likovi žene heroji. To je velika tema dana. Onda sam intenzivirao potragu i to sam našao u “Koralini” koja je uistinu interesantna heroina. Horor za decu, već samo po sebi zvuči kao oksimoron, ali deca vole da se uplaše.

Da li ste možda gledali “Wendsday”, Netflixovu horor seriju za mlade?

Nisam. Drugačije je praviti horor u pozorištu jer svi znaju da je to iluzija. Zapravo, nije iluzija. Publika danas zna da je teatar iluzija o stvarnom životu. U teatru postoji mogućnost da se kroz neke stvari koje nisu realne, kojima rukovode glumci, animiraju ih, utiče na publiku, da se kroz stilizaciju dosegne horor moment.

Da li je “Koralina” neka vrsta savremene “Alise u zemlji čuda”?

S jedne strane - jeste, s druge - i nije. Ja baš nisam ljubitelj “Alise u zemlji čuda”. Kada sam je poslednji put čitao pre nekoliko godina nisam u njoj našao ništa što bih sledio, što me je dirnulo, zaintrigiralo. Možda bi trebalo da pročitam još jednom, možda sam bio u nekoj fazi kad nisam bio za tu knjigu. Za razliku od nje, “Koralina” me je višestruko inspirisala. Za razliku od Alise o kojoj ne znam mnogo, Koralinin kompleksni karakter ima porodični bekgraund: ono što nju inspiriše, ali i remeti dolazi iz odnosa sa roditeljima i to je povezuje sa realnim svetom, dok je Alisa više kao neka figura, više arhetip nego karakter, neka realna osoba. I to nisam razumeo, ne znam sad čak ni da li mi se nije dopala, ili prosto nisam našao ništa u njoj što me je interesovalo.

Gledali smo vašu predstavu iz Banjaluke na prošlim Novosadskim pozorišnim igrama, a ove dolazite sa makedonskom. Gde ste još radili, jeste li vezani za neki teatar?

Radio sam u lutkarskim teatrima u Češkoj i Poljskoj, te sa jednom nezavisnom trupom u Nemačkoj. Frilenser sam, nisam nigde zaposlen.

Je li moguće tako živeti? Kako je bilo tokom epidemije?

To je pomalo gipsy life. Tokom korone, nije bilo mnogo drugačije što se mog rada tiče. Teatri su dobijali novac od vlade i morali su da imaju predstave. Mi smo radili, ali je drugačije bilo to što smo premijere imali pred jedva desetak ljudi.

Šta vam se čini, kakva je budućnost lutkarstva u Evropi?

Ako govorimo generalno o pozorištu, to je tek malo ostrvo u okeanu kulture i nema mnogo ljudi koji se interesuju za pozorište danas. Još u školi smo učili da se tek 3-5 odsto populacije zanima za pozorište,

Šta mislite, da li je to zato što se menjaju ljudske navike i potrebe, što kultura sve više naginje zabavi, ili je problem u pozorištu i idejama, odnosno nekoj vrsti zasićenja i krize u pozorištu, pa možda i pomanjkanju posvećenosti onih koji rade u teatrima?

Teško je na to pitanje dati tačan odgovor. Neka publika nalazi nešto u teatru, pa odlazi tamo, neka druga ne. Drugi ljudi nešto nalaze na koncertima, u bioskopu, galerijama, neki kombinuju sve, a neki ne odlaze nigde, uopšte nisu u fazonu kulture, ne zanima ih da čitaju, itd. Ali ne smemo ih osuđivati...

Možda ih onda možemo ili moramo nagovarati na neke kulturne sadržaje?

Svako ima pravo na izbor, a istovremeno nema pravo da drugog gura u ono što se njemu sviđa ili misli da je dobro. Naravno, možemo ostvariti nešto fenomenalno i onda pozivati ljude da dođu i vide to, ali ne možemo ići na ulice ili onlajn da bismo ih naterali da dođu.

Snežana Miletić

Putovanje kroz strahove

Naslovnu ulogu u predstavi “Koralina” igra Kristina Savkov, a celokupnu ekipu predstave čine: Neda Danilović, Slavica Vučetić, Jelica Gligorin, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Aleksa Ilić, Darko Radojević i Aleksandra Lazin. Muziku, koju komponuje Lazar Novkov, uživo izvode: Aleksa Ilić, Darko Radojević i Aleksandra Lazin, dokje hor kompletna glumačka ekipa.Za knjigu Nila Gejmena, američka štampa svojevremeno je pisala da “još od vremena kada se Alisa stropoštala kroz zečiju rupu nije bilo putovanja tako veličanstveno neobičnog i zastrašujućeg” kao u ovoj knjizi. Sam pisac kaže da je knjiga nastala kada je strahovima koje nosimo iz detinjstva dopustio da se prošire na knjigu.

Alisa Olejnik za TV EuroNews

Gošća TV EuroNews i emisije "Cult" bila je Alisa Olejnik, glumica u predstavi "Gerdina soba" koja je očarala publiku "Novosadskih pozorišnih igara" na kojima je uz Grand prix osvojila još četiri nagrade. Hvala Nataši Kovačev i TV EuroNews.

Fotografija: Vladimir Veličković

Selekcija bez ograničenja

Mihajlo Nestorović, selektor Novosadskih pozorišnih igara

Nakon 67 odgledanih predstava, što prijavljenih na konkurs, što na lični poziv ili na smotrama i festivalima, u veoma šarolikoj i raznolikoj ponudi, bilo da se radi o nivou produkcije, teksta, teme, tehnike, te načina izvođenja dotičnih dela, moram da konstatujem da se u kvalitativnom smislu, bar na nivou mojih saznanja, senzibiliteta, pa na kraju krajeva i ukusa, nije bogzna šta promenilo.

U tom smislu, moj ovogodišnji izbor, selekciju 2. Novosadskih pozorišnih igara, činilo bi 12 predstava koje bi se našle u zvaničnoj konkurenciji, dok bi dve predstave bile izvedene u revijanom delu Festivala.

Ne spadam u one selektore koji pronalaze zajednički naslov za selektovane predstave, niti sam se vodio datom temom i slično. Za Novosadske pozorišne igre specifičan je upravo koncept festivala, bez naslova, a osnovna smernica u izboru predstava bila mi je dobra predstava - tako sam došao do ove selekcije.

Gledajući sve te predstave, primetio sam da se način promišljanja pri postavci komada koji se nude deci i mladima nije promenio. Još uvek smo u koroni: ona je još uvek kriva za naše pozorišne pobačaje i ostala je osnovno sredstvo u odbrani lošeg, ili - da ne zvučim grubo, manje dobrog, površnog, ziceraškog.

Ovogodišnja selekcija NPI razlikuje se od ostalih festivala sa konceptom upravo po tome što nema ograničenja, bilo u produkcijskom, žanrovskom ili bilo kom smislu. Važno je da svaka predstava zaokupi pažnju publike: dece ili mladih. Svaka od dvanaest predstava je sama po sebi različita od ostalih i donosi neku osobenost koju retko gde možemo videti. Ali, nisam ih birao zato što su različite od mnoštva, već su se same, kao takve , nametnule, bilo da sa sobom nose neke nove veštine, tehnike, virtuoznost, estetki doživljaj, inovativnost, ili, jednostavno ljubav prema pozorištu.

"Gerdina soba" apsolutni pobednik prvih "Novosadskih pozorišnih igara"

"Gerdina soba", predstava Osobnjak teatra iz Sankt Peterburga, apsolutni je pobednik prvih "Novosadskih pozorišnih igara". Čudesna predstava, čudesna glavna glumica Alisa Olejnik, pomerili su granice doživljaja pozorišne magije u publici...

Grand Prix - nagradu za najbolju predstavu u celini žiri dodeljuje predstavi "Gerdina soba", u produkciji Osobnjak teatra, Sankt Peterburg, Rusija

Predstava "Gerdina soba" je u svim segmentima ujednačena i pokazala je mogućnosti i lepote teatarske bajke objedinjavajući sve komponente važne za kvalitet jedne predstave: svetlo, muziku, glumu i režiju.

Nagradu za najbolju režiju žiri dodeljuje Jani Tuminoj, za režiju predstave "Gerdina soba", u produkciji Osobnjak teatra, Sankt Peterburg, Rusija

Nagradu za glumačku bravuru žiri dodeljuje Alisi Olejnik, za ulogu Gerde u predstavi "Gerdina soba", u produkciji Osobnjak teatra, Sankt Peterburg, Rusija

Nagradu za majstorstvo animacije žiri dodeljuje Ireni Bausović Tomljanović za više uloga u predstavi "Kafe kraljevstvo", u produkciji Kazališta lutaka Zadar, Hrvatska

Nagradu "Budućnost glume" žiri dodeljuje Dominiku Karakašiću za više uloga u predstavi "Kafe kraljevstvo", u produkciji Kazališta lutaka Zadar, Hrvatska

Nagradu za scenografsko ostvarenje žiri dodeljuje Kiri Kamalidinovoj za predstavu "Gerdina soba", u produkciji Osobnjak teatra, Sankt Peterburg, Rusija

Nagradu za kostimografsko ostvarenje žiri dodeljuje Anisi Kornidovoj za predstavu "Gerdina soba", u produkciji Osobnjak teatra, Sankt Peterburg, Rusija

Specijalnu nagrada za kolektivnu igru žiri dodeljuje ansmblu predstave "Tihi dečak", u produkciji Pozorišta za decu Kragujevac, Srbija

Specijalnu nagrada za originalni rediteljski pristup temi žiri dodeljuje Tinu Grabnaru za režiju predstave "Tihi dečak", u produkciji Pozorišta za decu Kragujevac, Srbija

Specijalnu nagradu za inovativnost žiri dodeljuje Sandrini Lindgren i Išmailu Falkeu za predstavu "Nevidljive zemlje", u produkciji "Livsmeldet" (Grus Grus Teatar), Turku, Finska

Međunarodni festival profesionalnih pozorišta za decu i mlade "Novosadske pozorišne igre" održan je u okviru programa "Bajke budućnosti" Novi Sad - Evropska prestonica kulture 2022.

Čestitamo svim nagradjenima.

Fotografije: Vladimir Veličković

Već pripremamo druge, “Novosadske pozorišne igre”

“Novosadske pozorišne igre”, novopokrenuti festival za decu i mlade koji je prvi put održan maja 2022. godine, okupio je izvanredne umetnike iz najšireg evropskog konteksta. Publika je imala priliku da vidi šta rade lutkari u Češkoj, kakvo je lutkarstvo u Slovačkoj, kako o svetu danas razmišljaju umetnici u Finskoj, kakvo pozorištu za decu i mlade stvaraju umetnici u regionu, te kakvo fantastično pozorište kreiraju ljudi u dalekom Sanktpeterburgu.

Prema oceni učesnika i novinara, “Novosadske pozorišne igre” pamtiće se po nekoliko odličnih predstava koje su redefinisale naše dosadašnje shvatanje umetničkog akta, prvenstveno zato jer su pomerile do sada poznatu lestvicu poimanja umetničkog stvaranja.

U tom rangu bila je, pre svih, fascinantna “Gerdina soba” Teatra Osobnjak iz Sankt Petersburga, u režiji Jane Tumina, koju je, malo je reći, ingeniozno odigrala fascinantna glumica Alisa Olejnik. Prve Igre pamtićemo i po zadarskom “Kafe kraljevstvu”, finskim “Nevidljivim zemljama”, kragujevačkom “Tihom dečaku”...

Mesec dana po završetku prvog festivala, na kojem su ostvareni neki izuzetni umetnički, ali pre svega ljudski kontakti, Pozorište mladih koje organizuje festival, počelo je pripreme za druge “Novosadske pozorišne igre”.

Pripreme su počele pozivom profesionalnim pozorišnim trupama da prijave svoje predstave za selekciju. Predstave selektuje direktor Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović, prema čijoj je ideji i nastao ovaj festival.

Na “Novosadske pozorišne igre”, koje imaju takmičarski karakter, mogu da se prijave umetnici koji se bave različitim vrstama pozorišnog stvaralaštva za decu i mlade. Jedini uslov je - dobra predstava.

Kao organizator festivala, Pozorište mladih učesnicima obezbeđuje smeštaj i ishranu, te honorar za izvođenja, kao i putne troškove u ukupnom iznosu do 200.000 dinara.

Prijavni materijal možete preuzeti u prilogu.

Fotografije: Vladimir Veličković

Priprema, pozor – pitanjaaaaa...

Deca Dramskog studija Pozorišta mladih, osnovnoškolskog uzrasta od prvog do petog razreda, bila su deo radionica “Mladi kritičari”, osmišljenih da budu jedan od pratećih programa “Novosadskih pozorišnih igara”. Na njima su, posle predstava, deca razgovarala o temama i dilemama njihovih autora, načinu rada, razumevanju teksta i zanata.

Polaznike ovog studija glumi i o pozorištu, inače, podučavaju glumice: Neda Danilović i Slavica Vučetić, a na radionicama/razgovorima koji su upriličeni tokom festivala gošća - edukatorka i moderatorka bila je Divna Stojanov.

U susretim najmlađih kritičara i stvaralaca čula su se vrlo zanimljiva pitanja, otvorena i duhovita. Deca su pronalazila način da artikulišu svoja osećanja o odgledanoj predstavi i čini se da su u tom svom čistom nastojanju bila preciznija od velikih kritičara.

“Radionica 'Mladi kritičari' svojevrstan je uvod u pozorišnu umetnost.”, kaže Divna Stojanov. “Namenjena je predškolcima i mlađim osnovcima, a cilj joj je da ih nauči osnovnim pozorišnim pojmovima i pruži alate pomoću kojih mogu da gledaju, razumeju i analiziraju predstavu, i da kasnije o njoj razgovaraju. Ideja radionica je da najmlađi gledaoci izgrade kritičko mišljene, da steknu samopouzdanje da ga iskažu i da nauče da obrazlože zašto im se predstava (nije) svidela.”, reči su Stojanov koja precizira da predstave uvek gledaju zajedno, a da potom pokušavaju da što detaljnije razlože složen sistem kakav je pozorišna predstava. Stojanov smatra da su susreti dece sa umetnicima na “Novosadskim pozorišnim igrama” dragocena prilika da deca pitaju autore o svojim nedoumicama i da razmene utiske i zapažanja.

“Radionicama pozorište preuzima na sebe obrazovnu ulogu u širem smislu, Osim mesta izvođenja predstava, postaje i prostor diskutovanja, promišljanja, učenja i razmene mišljenja.”, zaključuje Stojanov. Pored svega toga, deca su posle predstave popunjavala i upitnike u kojima su ispisivala svoje utiske o predstavi.

Strana 11 od 11