Festival čine ljudi, njihova energija, razmišljanja, volja,  maštovitost, kreativnost. Oni su snaga jednog festivala i njegova budućnost. Ove godine stigli su sa raznih strana sveta; iz Kanade, Bugarske, Španije, Francuske, Češke, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Srbije. Pozorište mladih zato na momente izgleda kao Vavilonska kula, u kojoj vri vispreni pozorišni duh. U susretima svih tih umetnika jednih sa drugima nastale su ove fotografije... 

 Olga Zečeva je bugarska glumica i rediteljka koja ima umetničku adresu i u Španiji, gde je nastala i predstava “Pan”, koju smo videli na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Vedru priču o hlebu, ali i zemlji s koje smo potekli, i onoj zemlju koju zovemo domovinom, ispričala je jednostavnim pozorišnim sredstvima, koja su izazivala osmehe na licima najmlađe publike. Pričala nam je o tome kako je došla na ideju za zamesi jedan hleb i ispriča priču o prapočetku svega što psotoji na ovom svetu, o vodi, vatri, vetru i zemlji – o hlebu našem nasušnom, a ona je svakako i umetnost, koju ovih dana dišemo na “Novosadskim pozorišnim igrama”.

Kako je jedno testo postalo postalo materijal i motiv za predstavu koju ste odigrali na “Novosadskim pozorišnim igrama”?

Imam netoleranciju na kvasac u hlebu koji kupujem, koji je nekom esigurno dobar, ali meni nije. Nešto mi u njemu smeta, neki dodatak koji ubacuju i to je razloga zašto već dugo mesim sebi hleb kod kuće. Praveći hleb, primetila sam kako je to testo fantastičan materijal, da je ono kao živo telo. Shvatila sam da je istorija hleba kao istorija života. Ti u njega staviš nešto što je prirodno: vodu, brašno - koje dolazi iz zemlje, u njega stavljaš i svoju energiju, zbog čega je svaki hleb je drugačiji, nikad nije isti. Osmestila sam to da je hleb kao neka beba, neka persona, ličnost, koja hoće da bude neko. Međutim, da bi to i postao, moraš ga prvo umesiti, pripremiti ga – u njega uložiti razno, od prstohvata soli do toga da ga pustiš da se odmori malo... Posle je došla ideja za četiri elementa, koji su naša najdublja veza s prirodom. Ali dugo je ova ideja čekala da se realizuje, da postane predstava...

Zašto?

Možda nije bilo vreme, ja nisam bila u toj etapi života. Kad pređeš neke godine hoćeš da radiš neke drugačije stvari, ali kada je Alek, moj sin, glumac i performer i kooreditelj na ovoj predstavi, odrastao i kada je otišao preko granice - odleteo daleko, shvatila sam da je došao trenutak za priču o hlebu. Zato i taj podnaslov u programskoj ove predstrave “Pan je život, a život je pan”, odnosno hleb.

Kao reditelji potpisani ste vas dvoje. On je sigurno dugo vremena učio i od vas, a možda sada i vi od njega počinjete nešto da učite? Baš na ovom festivalu gledali smo još jedan vaš zajednnički rad, predstavu “Geometrija duše”...

 Čovek, ako hoće da uči, može da učli svakog dana, i može da uči od svakoga, iz svega i svačega. Alek je odrastao sa lutkarskim pozorištem i isprva nije hteo da mu to bude profesija, a posle se predomislio i krenuo teatarskim putem. Onako kao je učio od mene on, danas učim od njega ja, iako imamo svoje razlilčte puteve, na kojima se povremeno srećemo. Kada si dugo u jednoj profesiji ti

utvrdiš neke šablone po kojima radipš i makar se trudio da se odmakneš od njih, uvek upadneš u neki do njih. I uvek im se vratiš jer su oni tvoja sigurnost, a kad imaš nekog tako mladog pored sebe, on ti prosto ne da da se učauriš. Kad je on postao ličnost, ponovo je sve uzburkao u mom umetničkom životu.Videla sam drugu energiju, druge puteve, drugačija razmišljanja. Danas poštujemo te dve naše odvojene ličnosti koje mogu da sarađuju. 

Imate iskustvo rada u Bugarskoj i Španiji, šta mislite kako se, npr. na ta dva geografska merdijana, pristupa deci i onome što su njihove teme?

Uvek nastupamo iz nekog svog porekla, iskustva i znaja, i uvek ima razlike. Sada u Španiji, čini mi se, postaju mnogo otvoreniji u izboru tema za decu. Tako ranije nije bilo, neke teme nisu bile za decu. Sada, međutim, postaju smeliji, daju i druge rakurse nekih fenomena. Npr, sada pokazuju i kakav je svet iz perspektive

deteta, kako ga deca vide, preživljavaju, kako prežive roditelje... Govori se i o gubitku nekog dragog, neke osobe, jer niko ranije nije pomagao deci u tom smislu da prežive neku tako traumatičnu situaciju. Ma rade se jako ozbiljne teme za decu, možda i preozbiljne.

Da li je to surovo u tako malom uzrastu govori im o nečem teškom,s čim će neminovno jednom suočiti?

Mi umetnici smo već umorni od tih večnih tema za decu i sada pokupašamo da nađemo neke nove niše, u kojima stoje još neke bitne stvari kojima se možemo baviti. Mislim da više nije primereno da se deci kreveljimao, bečimo. Deci moramo dati priliku da misle, Ili radiš ozbiljno za decu, ili bez veze.

Da li današnje pozorište suštinski pokreću umetnici ili producenti, marketing, direktori pozoritša?

Ima svega. i dobro je da ima svega toga, ali je jako važno da se vrlo ozbiljno trenira i podržava kreativni duh umetnika. Umetnikov duh je kao neki sprot, mora se vežbati, navežbavati da bi bio u formi.

Snežana Miletić

Peter Kus je glazbenik i lutkar, pa se u njegovim predstavama puno svira, često na posebno građenim instrumentima, kao što se vidjelo u predstavi „Blup“ koju su zajedno režirali i izveli Peter Kus, Filip Šebšajević i Gašper Lovrec u produkciji „Kuskus instituta“ i Art produkcije Ljubljana, Slovenija predzadnji dan 4. međunarodnog festivala „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (Pozorište mladih Novi Sad, 10.5.).

Dobro je poznato koliko je voda važna, ne samo za ljude, nego za život na cijelom planetu, ali ljudski nemar često vodi u katastrofu. Blup je vodeno stvorenje koje se nenadano pojavilo u laboratoriju (raznolika i maštovita scenografija Primož Mihevc, dizajn svjetla Borut Bučine) i u svom novom okruženju oživljava razne vodovodne predmete (dizajn lutaka Katarina Cakova) zbog čega trojica znanstvenika (prekrasni kostimi Iztok Hrga) razvijaju priču (dramaturgija Maria Giulia Campioli) o raznim aspektima vode. Naši učenjaci pomno prate ponašanje vode, sve dok ih Blup ne napusti (iako su scene zanimljivo zamišljene i duhovito izvedene, nisu uvijek razumljive, pa ideja o odnosu prema vodi djeluje pomalo maglovito ili kolokvijalno rečeno „priča baš i ne drži vodu“).

Kao u svim drugim Kusovim predstavama i u „Blupu“ zadivljuje virtuozno muziciranje na raznim instrumentima, bilo priručnim (razne cijevi, kore od tikava i sličn) ili načinjenim od svakodnevnih predmeta (limena kada, plastična kantica za polijevanje cvijeća) na koje se dodaje odgovarajući svirajući element (pisak, žice). Redovni razgovori nakon predstava nerijetko iskristaliziraju teme koje su djeca, kojoj su predstave primarno namijenjene, vidjela i prepoznala kao svoje, pa je tako fokus njihova zanimanja u ovoj predstavi bio na mehanici vode (kakvim postupcima se dobivaju određene pojave) i muzički efekti (dakle, sviranje pomoću, ili na nastalim glazbalima). Uzimam si pravo tvrditi da bi ova predstava meni bila puno upačatljivija da se Kus sa svojim suradnicima usredotočio na izgled instrumenata i sviranju na njima, nego što je uporno pokušavao ispričati priču o....

Olga Vujović

Fantazmagoričnu predstavu “Ne čekaj me” na “Novosadskim pozorišnim igrama” izvela je francuska glumica ruskog porekla Vera Rozanova. Pojačana dvočlanom, tehničkom ekipom svoje male “Sneg na trepavicama” trupe, uvela nas je u san, u kojem su kuće napuštale svoje vlasnike onako kako se, uglavnom, vlasnici umeju otisnuti od njih, iz svojevoljno ili nevoljno odabranih razloga i odluka. Vera Rozanova govorila je posle predstave najpre o tome kako se začela ideja o ovoj priči koja je vrlo kompleksno, zadivljujuće izvedena sa samo dve ruke ove umetnice, ali i na tri jezika, na kojima je perfektno birala reči kojima će se obratiti novosadskoj publici.

Kako je dosanjana ova predstava, kako se začela ideja o njoj?

Sve je počelo na radionici za decu, na kojo smo na osnovu fotografija kuća ljudi i životinja rekonstruisali priče o njihovim životima. Napisala sam tekst na sonovu tih opažanja, a kada je neko rekao rečenicu da je njegova kuća otišla mimo njega, sinulo mi je da je to izvstan motiv za nastank predstave.

Da li je nekada neka kuća otišla od vas, odmetnula se, kao što je to učinila kuća u vašoj predstavi?

O da. Ja sam rođena u Rusiji, u Sankt Peterburgu, a moj život se preokrenuo kada sam krenula u školu u Francuskoj. Početno je to bilo na samo školovanje an nekoliko godina, ali se onda vremenom ispostavilo da će Francuska postati moj dom. Shvatila sam to kada sam svoj maternji jezik počela da zamuckujem, a da svoje misli pratim i beležim na francuskom.

Kako treba govoriti o teatru sa decom i kako ga stvarati za današnju decu? Vi ste nam pokazali jedan od načina kako dopreti do njih?

Teško jeste, ali nije nemoguće. Važno je biti i ostati istinit. Mislim da mi, radeći za decu, uvek tražimo odrasle, a tražeći odrasle - nalazimo decu. I to je neka čudna linija na kojoj nastaju priče o našim životima.

Kakva su publika deca u Francuskoj pred kojom igrate?

Zavisi uvek od predstave. Nekad, možda čak najčešće, nemaju živaca za duge predstave, u Francuskoj se, inače, pozorište za decu radi mahom za uzrast od četiri godine pa naviše. To je doba kada mogu da razumeju jezik i ono što im se na njemu govori, a mogu da razumeju i slike koje pred njih prostiremo. Primetila sam da se drugačije ponašaju kad su s roditeljima, a drugačije kada su s pedagozima i nastavnicima. Mirniji su i pažljiviji u ovom drugom slučaju. Dešava se tada samo da eksplodiraju u sekundi i onda se odjednom umire i nastave pažljivo da gledaju.

Postoje li sada u Francuskoj neka tema, koja je jako u fokusu, neki žanr pozorišta za decu i mlade koji je u trendu?

Nisam posve sigurna za žanr, ali što se tiče tema, čini mi se da su migracije velika tema u Francuskoj, koja je nekada bila kolonijalna zemlja, a danas mnogo različitih kultura živi u njoj, ispisujući njen današnji identitet.

Druga velika tema je diskriminacija, potom homoseksualnost, poštovanje jezika i izraza drugog, a tema je svako i to kako naći zajednički imenilac naše zajedničke važne istorije...

Snežana Miletić

Književnica Jasminka Petrović bila je gošća “Novosadskih pozorišnih igara”, na kojima se, u okviru pratećeg programa, susrela sa svojim najmlađim čitaocima. Svi prisutni znali su kako majstorski Jasminka piše, ali do danas nisu znali kakva je svetska carica omiljena književnica naših mališana. Čitalački performans, koji je priredila deci, bio je uistinu mali master klas mašte, nežnosti i ljupkosti, ali i znanja i duhovitosti.

Svi prisutni znali su kako Jasminka dobro piše, ali do ovog susreta nisu znali kakva je svetska carica omiljena književnica naših mališana. Čitalački performans, koji je priredila deci, bio je uistinu mali master klas mašte, nežnosti i ljupkosti, ali i znanja i duhovitosti.

Odmah na početku - čuli smo publiku, koja je žarko želela da njihova omiljena književnica – odmah - sazna koje njene knjige obožavaju. Neki su na sam pomen naslova naizust izgovarali neke delove iz tih knjiga, a na sva postavljena pitanja o junacima i zavrzlamama, koje su se dešavale u Jasminkinim knjigama, odgovarali su brzinski - snokta.

“Od čitanja se raste”, “Riba ribi grize rep”, “Bonton”, “O dugmetu i sreći”, “Da li ste vi žaba”, “Hajde s nama”, Imam nešto važno da ti kažem”, “Škola”, samo su nek knjige koje su deca pročitala...

Nije na ovom druženju bilo nikakvog izmotavanja, pa smo vrlo brzo saznali da se od čitanja raste, a neka su deca potvrdila i to da, ko više čita – više raste, dok sporije raste onaj ko manje čita. Oni ne samo da vole da čitaju, nego prosto obožavaju, ustvrdili.

Potom je usledio mali čas glume. Prema uputstvima spisateljice, i uz instrukcije glumice Danice Rajković, koja je bila moderatorka susreta, odigrali su scene iz nekih Jasminkinih knjiga. Usput su naučili kako se brzo uči tekst, da li je gluma teška, ko je glavni kada se pravi predstava – a to je reditelj, jer on sve zna o pozorištu, čulo se.

U dva navrata Jasminka je iz publike izvukla dve male književne kritičarke - koje su vispreno procenile ono o čemu u pojedinim Jasminkinim knjigama i slikovnicama čitamo. Za razliku od mnogih odraslih književnih kritičara, ove dve kritičarke su za svoja razmišljanja o knjigama dobile aplauz na otvorenoj sceni.

Čulo se tokom ovog susreta ponešto i o ljubavi, koja često, primetila je književnica, izgleda ovako: Jovan je zaljubljen u Milicu, a Milica u Dušana. Jasminka je potom htela da čuje , da li među prisutnima ima uzvraćenih ljubavi, te je zaljubljene zamolila da trepnu. Nakon toga, pitala je da li možda ima i odljubljenih - jer se i to živom čoveku dešava. Takvi je trebalo da se potrude malo više i da trepnu nekoliko puta.

Jedno od važnih pitanja, koja su postavljena tog divnog popodneva, bilo je i šta je to samopouzdanje i kako se stiče. Jedna izvanredna devojčica je rekla da je to kad znaš da nešto znaš, tj. kad si baš jako siguran da nešto možeš da uradiš, a na pitanje kako se ono stiče, stigao je odgovor da je oko toga podrška jako važna. Klinci su znali i odgovor na pitanje - šta je to podrška. To je kad si uz nekog ko nešto želi da uradi i postigne, kad ga voliš i ohrabruješ. Npr. ako neko hoće da napiše pesmu, neko ga ohrabri da on to zna i ume i onda je on brže i dobro napiše, saznali smo. U nastavku se pričalo i o tremi, o tome da li je ona dobra ili loša. Postignut je konsenzus da je trema znak da nam je do nečega jako stalo, jer je imamo kad radimo nešto važno.

Usledila je još jedan važna tema, a to je škola. Školu svi, nedvojbeno, jako vole. Voli je i Jasminka, koja kaže da sve što radi - radi sa željom da poboljša školu, da sva deca budu što bolja i pametnija, i da podrži nastavnike. Baš zato predlaže da se uvedu i sledeći predmeti: gledanje u daljinu, slušanje pucketanja vatre, branje lekovitog bilja, gledanje u zvezde i sređivanje sopstvenih misli, što je jako važno, jer misli su kao bašta, koju treba sređivati i redovno obrađivati, zaključeno je.

Jedan od najlepših trenutak ovog - po svemu - izuzetnog druženja, desio se nakon što je počelo propitivanje o planetama. Jasminka je iz publike izvukla svih osam: Merkur, Veneru, Zemlju, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun a zadatak da bude Sunce dobila je moderatorka. U maštivitom igrokazu pokazali su nam kako funkcioniše sunčev sistem: ko se oko koga vrti, ko je mali, a ko veliki, pa i ko je glavni među planetama.

Na kraju susreta, Jasminka je priznala deci da i ona, kao i svi prisutni, mora mnogo da uči ako želi dobro da piše. To joj uopšte nije teško, jer voli da piše i istražuje. Istraživanje je, takođe, mnogo važno za pisanje, rekla je. Pre nego što počne da piše knjigu, ako želi dobro i tačno da dočara neku zanimljivu stvar, koja se dešava u svetu, ili svima nama, potrebno je da istražuje i po nekoliko godina. Isto toliko joj je nekad potrebno da napiše knjigu.

Otkrila je ovom prilikom da njeni junaci, uostalom kao i junaci nekih drugih pisaca, mogu da se kreću kroz prošlost, sadašnjost, ali i budućnost, što je jedna od divota književnosti. Za književnost je mnogo važno i da se mnogo posmatra i promatra. Pisac mora dobro da promatra ljude, a Jasminka kaže da najviše voli da ih posmatra u autobusu, tada mnogo sazna o njima.

Na kraju ovog izuzetnog druženja usledilo je potpisivanje knjige. Red je tom prilikom bio nekoliko desetina puta duži od spiska knjiga, koje je napisala draga gošća “Novosadskih pozorišnih igara” - Jasminka Petrović.

Snežana Miletić

Najava nije mogla biti uzbudljivija: Kazalište lutaka Ostrava iz Ostrave, Češka Republika gostuje na „Novosadskim pozorišnim igrama 2025.“ s predstavom „Pilot i Mali Princ“ u režiji Jakuba Maksymova, u kojoj će se ispreplesti biografija autora i njegovo najpoznatije djelo, odnosno život književnika i pilota Antoine de Saint-Exuperyja i fragmenti romana „Mali princ“ (Pozorište mladih Novi Sad, 8.5.).

Češki ilustrator Petr Sis (1949.) autor je „grafičkog romana“ u kojem prikazuje letačke zgode Antoinea de Saint - Exuperyja (1900-1944.) i mada je i Saint-Exupery pisao romane o tim svojim putovanjima („Južna pošta“, „Noćni let“,„Zemlja ljudi“ itd.), Sis se zadržao samo na „Malom Princu“. Teško je, na temelju same predstave, prepoznati koliko su u Sisov tekst intervenirali dramaturginja Tereza Agelova i redatelj Jakub Maksymov, ali rezultat je dramaturška „razbarušenost“: u usporene scene iz književnikovog letačkog života uvode se, nevezano s bilo čim prethodnim, dijalog lisice i Malog Princa o „pripitomljavanju“ (naravno da je mašta neobuzdana, ali se, vjerujem ipak, ne radi o toku svijesti nego o suvislo ispričanoj biografiji) a slično je i sa susretom pilota i Malog Princa u Sahari, kada raspravljaju o crtanju ovce (janjeta). Početni dijelovi predstave bave se modelim aviona, fizikalnim zakonima leta i podukom iz letenja, i to je upravo tako monotono kao što je i ovo moje nabrajanje: čudim se da taj dio biografije, od presudne važnosti za Saint-Exuperyja, nije izveden maštovitije, budući da su na raspolaganju bili dobri modeli aviona i poznavanje lutkarskih tehnika!

Cjelokupnu vizualiju osmislila je Olga Ziebinska (događale su se neke, slučajno ili namjerno, neočekivane svjetlosne pojave!), Lazar Novkov je komponirao dopadljivu muziku (a harmonika se pokazala kao odličan izbor), a Karel Ružička, Jakub Georgiev, Aleš Petrič, Tomaš Rossi, Karolina Vyhlidal Hyskova i Martin Štepanda su korektno, ali bez pretjeranog poleta, izveli predstavu koja je mogla biti dijamant, ali je ostala na razini grafita (tvrda i meka verzija ugljika).

Olga Vujović

Slovenačka predstava “Blup” neodoljivi je eksperiment ljudske mašte, koji je izronio iz vode i kreativnog duha Petera Kusa, slovenačkog multimedijalnog umetnika, čiju su predstavu deca i odrasli gledali s velikom pažnjom i radoznalošću. O vodi, ekologiji, instrumentima koje pravi iz najneverovatnijih predmeta koje može da nađe kojekuda, Kus je govorio posle ove urnebsne predstave.

Voda je važna za ljudski život, bez nje ne možemo, a tako je lako i olako arčimo. Vaša je predstava u neku ruku ekološko upozorenje ljudima. Nažalost, obični ljudi ne stižu da razmišljaju o krucijalnim razlozima našeg postojanja, jer ih guta dnevna centrifuga. Umetnici pak za takva razmišljanja imaju vremena, stoga pitanje: da li to onda znači da vi umetnici ne vodite i običan život:)

Možda mi umetnici možemo da odvojimo vreme da razmišljamo o stvarima i problemima iz svakodnevnog života na neki drugačiji način, koji drugi ljudi ne vide. Predstava je, međutim, rađena za decu, s ciljem da ne bude samo didaktična, već da ode dalje od didaktike, da kroz zabavu i duhovitost upozori na važnost očuvanja voda i čuvanja vode. Samo ako svest o važnosti brige o prirodi prenesemo deci, možda ima nade za nas. Naša je ideja bila da decu emotivno uključimo u to važno pitanje. Želeli smo da, kada ubuduće popiju čašu vode, pomisle da je u njoj možda neki Blup. I da ga čuvaju. Samo ako odmalena negujemo u deci svest o odgovornosti prema vodi i ekologiji, ona će se prema njoj i ostalim važnim stvarima u životu svih nas u jednoj zajednici, odgovornije ponašati.

Saznali smo tokom razgovora posle predstave da pravite instumente za svoje predstave, da ih pravite od najrazličtiijih predmeta, a neke smo imali priliku da i vidimo i čujemo u predstavi “Blup”: kanticu za zalivanje cveća, bundevu, epruvete, čajnik, cevi, flaše, plastične sifone... Zapanjujuće je kad osvestimo koliko su fizika i hemija prisutne u našim svakodnevnim životima, a koliko su deca u školama uplašena tim predmetima. Bilo bi fantastično povezati se sa školama i ovakvu vrstu razumevanja važnosti vode uvesti u neki školski predmet, bar za decu nižih razreda.

To je dobra ideja, ali se do sada na taj način nismo povezivali sa institucijama. Imamo neku vrstu pedagoške saradnje s nastavnicima: pre nego što deca dođu da gledaju predstavu, informišemo nastavnike o temi, pa oni mogu da pripreme decu koja posle predstave onda mogu mnogo preciznije da razgovaraju o vodi, ekologiji... Nije nam cilj da deca dođu na sat vremena zabave, želimo da ih uključimo da razmišljaju na različite načine o poznatim stvarima.

Da li možda organizujete radionice sa decom?

Da, to su radionice na kojima učimo o prirodi instrumenata i predmeta koji mogu postati instrument. Pravimo instrumente od različith predmeta i onda sviramo na njima. Jako je važno da deca shvate da je sve usko povezano, da pozorište npr. nije samo književnost, tekst, reč, već da su to i muzika, hemija, fizika, ekologija, tehnika kako se nešto izvodi...

Da li vi samo kreirate te instrumente, crtate ih ili baš konkretno pravite?

Pravim ih svojim rukama u mojoj radionici.

“Blup” je pokazao koliko je široka mašta umetnika i šta sve umetnik vidi što oko običnog čoveka možda ne ume da primeti. Kad hodate gradom prepoznajete li u svemu mogući instrument?

Opsednut sam buvljacima, pijacama... Stvari koje tamo nalazim imaju dušu i neku svoju priču, i ja pokušavam da je otkrijem, i na osnovu toga da ispišem te priče kroz muziku koju sviram na tim predmetima.

Znate za novosadski buvljak, Najlon pijacu?

Da, da. Obavezno sutra idem tamo.

U predstavi govorite o nekom malom vodenom biću Blupu koji žive u vodi. On je možda kap vode, mehurić, katkad cela porcija vode... Za razliku od izmišljenog bića Blupa, u novosadskoj vodi postoje prava pravcata bića, doduše nisu vidljiva golim okom. Da ste pravili ovakvu predstavu u Novom Sadu, kakva bi ona bila?

Nažalost to nije samo priča Novog Sada. Mi smo ovu predstavu izvodili u Italiji, s kojom je rađena u koprodukciji, u gradu u kojem je u vodu dospela neka hemikalija, koja se koristi u hemijskoj industriji. Dakle, ti ekološki incidenti posvuda se dešavaju, zato se mora dizati svest o važnosti očuvanja vode, prirode uopšte.

Snežana Miletić

Neko intuitivno, ali kritički nesagledano načelo bi nalagalo da prosečna osoba u životu treba da stremi za istovremenim posedovanjem sigurnosti i sloboda. Međutim, ovo stanovište zanemaruje možda čak i bolnu činjenicu da su sigurnost i sloboda dijametralno suprotstavljene, te da se u određenom trenutku možemo nalaziti na jednom od ta dva pola ili negde u spektru između njih, ali da nikad ne možemo posedovati oba. Drugim rečima, sloboda uvek dolazi s rizikom, a sigurnost dolazi kada slobodi nametnemo ograničenja. Ovo pravilo važi kako na ličnoj, tako i na društvenoj ravni. Da ne rizikujemo da budemo povređeni i razočarani, ne bismo mogli da osetimo slobodu prave ljubavi. Da studenti/kinje i građani/ke danas u Srbiji ne žrtvuju svoj komfor i bezbednost, na horizontu njihove borbe ne bi mogla da se nazire potencijalna sloboda. Slično je sa odrastanjem, samo je tu prisutna specifična okolnost jer mi ne biramo da odrastamo, ali ta ključna faza života nužno podrazumeva zalazak u nepoznato i rizik novog iskustva bez kojih sazrevanje ne bi bilo moguće.

Tokom drugog dana Novosadskih pozorišnih igara odigrane su dve predstave, koje sem bar na implicitan načinm bave ovom dinamikom. Iako se, sudeći po temi i umetničkim postupcima, mogu opisati kao različite predstve, Avanture maloga Juju i Pilot i Mali princ sadrže idejnu nit, po kojoj - bez rizika - nema oslobađanja i - bez izlaska iz komfor zone - nema napretka.

Avanture maloga Juju Gradskog kazališta lutaka Rijeka iz Hrvatske, predstava namenjena mališanima od tri i starijima od tri godine, predstavlja dramatizaciju poznate, istoimene pesme za decu Žarka Roje i Petra Bergama (tekst potpisuju Ivana Đula i Milica Sinkauz). Autorke dramatizacije i rediteljka Renata Karola Gatika postavljaju priču o malome Juju, koji svoje detinjstvo bezbrižno provodi u domu sa roditeljima, do se često druži i sa životinjama. Predstava sadrži značajne muzičke elemente, te glumci često pevanjem pripovedaju i sviraju na nekolicini udaračkih drvenih instrumenata (muzika: Ivana Đula), a neutralni beli kostim i scenografija (dizajn: Alena Pavlović) su praktična podloga za čestu promenu scena, dok osvetljenje (Senjin Seršić) stvara bajkovitu atmosferu. Ansambl oživljava basnolike likove predstave, ne samo raspevanom, već i razigranom glumom, uz minimalnu upotrebu maski i kostima.

Zaplet se zasniva na tome što maloga Juju, u inače mirnoj svakodnevici, proganja iracionalni strah od krokodila, koji mu se pojavljuje i u snovima. Da bi se suočio sa svojim strahom i konačno ga se oslobodio, Juju mora da se izmesti iz svog udobnog sveta i da učini nešto njemu zastrašujuće – da poseti krokodila u zoološkom vrtu. Međutim, ovaj rizik i izlazak iz komfor zone pokazaće se kao višestruko blagodetan, junak će se osloboditi straha, u krokodilu će streći novog prijatelja, a krokodil će njihovim susretom biti inspirisan da napusti zatočeništvo zoo vrta i ode u svoj autohtoni Nil. U tom smislu Avanture maloga Juju možemo posmatrati i kao metaforu odrastanja, tokom kog se jedino preduzimanjem rizičnih koraka i suočavanjem sa sopstvenim strahovima možemo razvijati kao ličnosti.

Ako ičija biografija može poslužiti za potvrdu teze o slobodi, koju zagovaram u ovom tekstu, onda je to biografija francuskog pisca i pilota Antoana de Sent Egziperija. On se bavio vazduhoplovstvom još u njegovoj pionirskoj fazi, dvadesetih godina prošlog veka, kada je letenje samo po sebi bilo nebezbedno, ali bez hrabrih pojedinaca poput njega ne bi ni došlo do razvoja avio-saobraćaja kakvog ga znamo danas. Zatim je napisao i ilustrovao novelu Mali princ, koja je bila eksperimentalna za to vreme i koja nije podrazumevala nužan uspeh na tržištu, iako je danas smatramo jednim od najznačajnijih dela za decu, i o deci. De Sent Egziperi je naposletku poginuo kao vojni pilot u Drugom svetskom ratu, dajući svoj život za borbu protiv fašizma.

Imajući u vidu uzbudljivost njegove biografije i brojne pouke koje se iz nje mogu ponuditi mladoj publici, prava je šteta što se predstava Pilot i Mali princ Lutkarskog pozorišta Ostrava iz Češke odlučuje za faktografsko i neinspirativno prepričavanje delova De Sent Egziperijeve biografije. Ovaj smer, u kom je otišla predstava, nju neminovno ograničava na bazičnu edukativnu i informativnu funkciju – stoga će deca u publici naučiti dosta o piščevom životu – ali je lišava ambicioznijih umetničkih dometa. Zasnovana na simbolistički i metaforički obojenom biografskom grafičkom romanu Pitera Sisa (dramatizacija i režija: Jakub Maksimov), predstava se sastoji iz fragmenata u kojima glumci u velikoj meri prepričavaju događaje iz De Sent Egziperijevog života. Ima tu pomalo upotrebe lutkarstva (primera radi, lutke dečaka koja predstavlja mladog pisca, a potom i njegovog Malog Princa) i vizuelnog dočaravanja letenja i pravila aeromehanike, uz pomoć maketa letećih vozila. Iako su, kada nema govora, pojedine - vizuelno - upečatljive scene i glumački trikovi, oduševljavali mladu publiku, predstava u celini ostavlja utisak suvog prepričavanja života poznate ličnosti.

Za razliku od subjekta kog tematizuje, predstava Pilot i Mali princ definitivno ne preuzima rizike, već se većinski koristi scenski statičnim i kreativno nerazvijenim scenskim tehnikama, što je naročiti problem imajući u vidu publiku kojoj je primarno namenjena. Možda nam i to može poslužiti kao podsetnik da je u umetnosti potrebno, ako ne preduzeti rizik, onda bar uložiti napor kako bi se stvorio razigraniji i kreativniji scenski izraz, jer se iz komfor zone ne mogu postići značajniji rezultati.

Borisav Matić

U okviru pratećeg programa Novosadskih pozorišnih igara", večeras su gosti festivala gledali našeg "Drakona". Zaključak je gotovo unison: možda i nije tako teško ponovo postati čovekom, jer, kada se izgovori istina, prepolovljena duša sraste, zaleči se i pođe putem oporavka... Predstavu koja podseća da je snaga svuda u nama, isto kao što je i slabost posvuda, samo je na nama da odlučimo koja će nas kroz život voditi, u režiji Ljudmile Fjodorove izveli su: Slavica Vučetić, Neda Danilović, Ksenija Mitrović, Marija Radovanov, Aleksa Ilić, Saša Latinović, Slobodan NInković, Uroš Lazović, Aleksandar Milković i Ivan Đurić.

Jakub Georgiev dete je glumačke porodice, njegovi su roditelji čak i osnivači jednog teatra u Ostravi. U “Pilotu i Malom Princu” bio je Mali Princ. O ulozi, saradnji sa Jakubom Maksimovim, temama koje kruže češkim teatroam za mlade i decu, te tome kakva su publika deca, govorio je posle predstave, koja je izazvala znatiželju najmlađe publike.

Kakvo je izgledao rad na ovakvoj vrsti pozorišnog materijala?

Bilo je dosta teško da radim ovu predstavu, jer je u pitanju tip lutaka koje mora animirati nekoliko ljudi, a dodatno je teško što sam 90 odsto predstave na sceni. Trebalo je biti koncentrisan i posvećen, dobro sarađivati sa rediteljem, osećati scenu tačno i  improvizovati, jer se reditelj dosta oslanjao na našu improvizaciju. Tokom rada, dosta smo menjali i tekst, pa je i tražilo dodatnu pažnju. Inače, prvi put smo u našem pozotištu radili ovakvu vrstu teatra.

Kakvu vrstu emocija ovakva vrsta rada budi u glumcu? Tekst govori o jednoj istorijskoj ličnosti, vrlo radoznaloj, širokih pogleda na svet i budućnost...

Uživao sam u radu, iako je on, kako sam rekao, bio težak. Volim “Malog Princa” i sve što ta knjiga znači mnogim detinjstvima. Naša predstava nije o njoj, već o burnom Egziperijevom životu. Ponovo sam čitao knjigu i, iako danas imam 25 godina, i imam sina od pet meseci, još uvek se nekako osećam kao mali dečak i bilo mi je vrlo zabavno - ne samo igrati ovu predstavu, nego i igrati se u njoj.

Deca su prilično ljubopitivo i pažljivo gledala predstavu. U početku im nije bilo jasno na kom to jeziku igrate, malo su većali, nije engleski, možda je slovenački, savetovali su jedni druge da se čita titl, a na kraju su odustali i od toga i pratili predstavu bez problema, na nivou scenskog jezika. Kakvi su vaši utisci o tome kako su pratili predstavu? Stalno razgovaramo o tome kakva im je pažnja, zanimaju li ih teme koje im i kako ih mi odrasli pripremamo u pozorištu... Šta im najviše pali lampicu za pažnju: tekst, pisac, tema, način igre, šta je tu presudno?

To je vrlo kompleksno pitanje na koje je teško precizno odgovoriti. Ako bismo znali odgovor, pravili bismo najbolje predstave na svetu. S koncetracijom dece je teško, jer jako je kratkog daha. Što s tiče knjiga i pisaca, “Mali Princ” je dobar primer dobre literature i potentnog materijala za igru u pozorištu. Svako ko ga je čitao, uvek bi pronašao nešto drugo što bi mu bilo važno. Nama glumcima danas je jako teško da se nosimo i takmičimo s morem kratkih videa, rilsa, koji su brzi, brži, sve brži i vrlo zavodljivi tako da počinjete da zavisite od te vrste adrenalina. Pozorišni ljudi pokušavaju da stignu tu brzinu, ali..

Možda je štos u tome da se sve uspori, možda je usporavanje nova brzina, tačna brzina za njih?

Moguće da bi i to trebalo probati. Sesti u pozorište, usporiti, prepustiti se predstavi, dati joj vremena...

Je li se večerašnja publika prepustila?

Deca su bila preslatka. Žao mi je samo što svi nisu mogli dobro da vide, posebno tu scenu Malog Princa i Lisice, to je divna scena, koja meni i lično mnogo znači, omiljena mi je u predstavi. Video sam da su klinci ustajali, pokušavajući da dokuče šta se to na sceni dešava.

Kakve predstave vi volite da igrate, a kakve da gledate?

Kada igram za decu, a prevashodno sam lutkar, volim da igram bajke. Ja sam i dramski glamac, moji roditelji su, takođe, glumci, ustanovili su jedno novo pozorište u Ostravi. Volim da gledam predstave jakog emotivnog naboja, nešto što me prodrma, želim da plačem u pozorištu.

Postoje li u Češkoj neki trendovi u lutkarskom pozorišu ili teatru za mlade? Neka tema, žanr?

Da, u trendu su teme koje se tiču mladih. Česi se danas dosta bave seksualnošću, to su teme za stariji uzrast. Bave se i transeksualnošću LGBT temama...

Da li su to tabu tema kod vas, kao u Poljskoj, npr?

Ne, ne, Češka je vrlo otvorena tim povodom. Sada radimo predstavu o incel potkulturi, biće to predstava za 14 plus uzrast. Smatram da je veoma važno govoriti o toksičnom maskulinitetu i o celibatu. To su teme iz dijapazona tema koje zanimaju mlade, jer su deo njihovog života. 

Snežana MIletić

Treći dan Četvrtog međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (9. 5.) počeo je s predstavama za djecu: „Pan“ Olge Zečeve (koncept, dramatrugija, scenografija, izvođačica) u njenoj režiji uz suradnju Aleka Ćurčića i produkciji Teatro „Plus“, Gijon, Španjolska (3+) i „Ne čekaj me“ Vere Rozanove (režija, dizajn lutaka, kostimografija, izvođačica) u produkciji Cie „La neige sur les cils“ Nantes, Francuska (6+).

Predstava „Pan“ počinje cvrkutom ptica i ugodnom glazbom (Jose Roman Feito) i u prostor zakriven zavjesama i trakama dolazi protagonistica (Zečeva) odjevena u folklornom duhu (kostimografija Azucena Rico) noseći tajanstveni zavežljaj u kojem je pohranjeno životno počelo koje se realizira zahvaljujući utjecaju Zemlje, Zrake, Vode i Vatre - iz sjemenki klijaju biljke čije se zrnje melje u brašno od kojeg se mijesi kruh (dakle, naziv „pan“ ne znači poganskog boga prirode nego naziv za kruh na španjolskom jeziku). Tijesto je podatan materijal i u rukama Zečeve iz amorfne mase nastaje lice, ali da bi se postalo osoba, mora se krenuti od bebe (umjesto tijesta pojavljuje se prava lutka, ljupka ali bez mogućnosti za istinsku animaciju). Kada se na kraju predstave opet pojavilo tijesto iz kojeg je napokon ispečen kruh, postavila sam si notorno pitanje iz škole :„Šta je pesnik hteo da kaže“?

Predstava „Ne čekaj me“ govori o potrazi za domom, igra se na nekoliko jezika (u originalu na francuskom i ruskom, ovdje je bilo na francuskom, engleskom i srpskom) a pod kožu se zavlači svojom suptilnošću, emotivnošću i svevremenošću. Gubitak doma je nesumnjivo traumatična situacija (bilo da smo sami otišli od kuće ili je kuća „otišla“ od nas), a u ovoj su predstavi „tragači“ za domom prikazani ručnim lutkama (Lucas Prieux) koje se nalaze na posebno konstruiranom „stabil-mobilu“ (Lucille Reguerre). Na stjenkama se projicira odgovarajući, vrlo dopadljiv likovni materijal (Samy Barras) kojim se uz glazbu (Thomas Demay) ostvaruje ambijent u kojem se lutke sjajno snalaze (kao kod kuće!). Ne sjećam se predstave u kojoj sam s toliko simpatije i poštovanja gledala izvođač(a)icu kao u Veru Rozmanovu koja je, sama na sceni, uspjela animacijom, pokretima i promjenom glasa stvoriti „ansambl“ predstavu. Također je velika rjetkost da naoko jednostavne lutke u sebi nose toliko dražesti i mudrosti, a o žutoj kućici s nožicama (obuvenim u „zašnirane“ plave tenisice) mogla bih ispisati traktat.

Dakako, teško je raspravljati o ukusima, ali ja bih još puno puta mogla gledati potragu za kućicama koje bježe i lete, njihove vlasnike koji napušteni i osamljeni zdvajaju i pate i glumu koja ih s toliko empatije uspijeva utješiti...

Olga Vujović

Budući da gledam sve moguće predstave ne mareći za dob ciljane publike, zabezeknem se kada shvatim da mi je bliska predstava za djecu 3+ (mada sam ja n+) kao što mi se dogodilo s predstavom „Avanture maloga Juju“ autoricw Ivane Đula i Milice Sinkauz u režiji Renate Carole Gatica i produkciji Gradskog kazališta lutaka Rijeka, Rijeka, Hrvatska kojom je započeo drugi dan „Novosadskih pozorišnih igara" 2025. (Pozorište mladih Novi Sad, 8.5.). Predstava je nastala prema pjesmi za koju su stihove i glazbu napisali Žarko Roje i Petar Bergamo i čiji početak „Bila mama Kukunka, Kukunka/ bio tata Taranta, Taranta/ imali su maloga Juju“ ne sluti na zlo, sve dok se u nastavku se sazna da je krokodil, dok su oni bezbrižno šetali duž obale rijeke Nil, oteo mališana. Roditelji su počeli moliti krokodila da im vrati sina, na što je ovaj pristao u zamjenu za pečenoga vola. Na koncu se sve sretno završilo: krokodil je dobio vola, a mama i tata maloga Jujua. Autorice su iz ove zgode razvile priču u kojoj prikazuju Jujua koji jako voli sve životinje i zna njihov jezik (redovito se s njima druži u zoološkom vrtu) ali se jako boji krokodila i zaobilazi njegov kavez. Priča (pripovjedač Zlatko Vicić) prati razgovore Jujua (Tilen Kožamelj) i životinja, pri čemu ansambl odlično imitira pokrete (suradnik za scenski pokret Damian Cortes Alberti) i glasanje životinja (neke interpretacije su izuzetno maštovite poput recimo „govora“ riba) uz stalno pozivanje na pjesmicu u kojoj mama (Andrea Špindel) i tata (David Petrović) pregovaraju s krokodilom (Damir Orlić). Alena Pavlović je izvrsno uskladila scenografiju, objekte i kostime (dizajner svjetla Sanjin Seršić) pa različiti bijeli kostimi s ponekom zelenom naznakom, pleteana maska krokodila i brojna neobična drvena glazbala (skladateljica Ivana Đula) daju izvedbi ugođaj na razmeđi stvarnosti i snovitosti. Gatica je izuzetno inventivna redateljica, pa čak i ako je, prema njenim riječima, preko pjesme o Juju počela učiti hrvatski jezik, nije stala na pukoj priči nego se pozabavila strahom i njegovim prevladavanjem. Naime, Juju je jedne noći sanajo da ga je krokodil ugrabio, pa je odlučio naučiti sve o krokodilu i rijeci Nil koja je krokodilov pravi dom i to mu ispričati. Uglavnom, juju je počeo posjećivati krokodila u zoološkom vrtu i pričati mu, sve dok jednoga dana nije otkrio prazan krokodilov kavez: ovaj se vratio kući i poslao malome Juju razglednicu. Duhoviti stihovi, odlična scenografija, nadahnuta glazba i uigrani glumci, oformili su punokrvnu predstavu, u kojoj se isprepliću dramska igra, maštovito glazbeno ostvarenje i lutkarski mišljena izvedba.

Olga Vujović